KOLUMNA, BASARA: P 17

Gornji naslov je parafraza izborne skraćenice I 17. Odmah, dakle, posle predsedničkih izbora, dok još trijumfalizam pobednika nije stigao čestito ni da se razmahne, na beogradske ulice se - niotkuda ili, pre, odasvud - izlila reka mladih ljudi na sve masovnije demonstracije nazvane „Protest protiv diktature".

Nema vlasti na ovoj planeti koju protesti politički neangažovane i nekompromitovane mlađarije i studenata ne bi duboko uznemirili - donekle, bogme, i uzdrmali - a to se posebno odnosi na aktuelnu vlast u Srbiji, poslovično sklonu svakovrsnoj uznemirenosti. Budući iskusan političar i tehnolog vlasti, koji uz sve to ima i zavidno opoziciono iskustvo, Vučić dobro zna da će na vlasti ostati onoliko dugo koliko svoju stranku, koalicione partnere, stranačke simpatizere i čitavu srpsku javnost bude održavao u stanju permanentne borbene gotovosti.
To ne proizilazi toliko, kako površni analitičari smatraju, iz agresivnosti Vučićeve prirode - mada i ona u tome ima udela - koliko iz racionalne spoznaje da je ovdašnji mentalitet takav da, ukoliko se ne nalazi u stanju psihotizovanosti i permanentne mobilizacije, većinska Srbija brzo odlazi u drugu krajnost i zapada u inerciju i letargiju, što se na izborima 2012. dogodilo i takozvanoj Drugoj Srbiji, koja je zahvaljujući samouverenosti, ležernosti, lenjosti i korumpiranosti Demokratske stranke i (donekle razumljivim) masovnim neizlaskom njenih glasača na izbore, kao i kerebečenjem, crtanjem Čiča-Gliša po biračkim listićima i belim listićima, Vučića praktično i dovela na vlast.
Vučić, izgleda, uči iz istorije - što je među ovdašnjim političarima retkost - i posledično strogo vodi računa da ne ponavlja greške Borisa Tadića, u čemu - održavajući u stranci gvozdenu disciplinu, a javnost danonoćno bombardujući svojom pojavom i govorancijama - i uspeva, što ga ipak ne sprečava da čini sopstvene greške, a jedna od tih grešaka - za sada ne kobnih - svakako je bila prekomerna, potpuno nepotrebna upotreba medijske i svake druge sile tokom predizborne kampanje, koja mu je - po mojoj proceni - namakla najviše tri-četiri odsto glasova, a procenat njegovih sve zakletijih protivnika - da baš ne upotrebim tešku reč „neprijatelja" - podigla do vrtoglavih visina.
Pritom ne mislim na njegove „prirodne" protivnike, jalovu opoziciju i izborne protivkandidate, nego na mladiće i devojke s beogradskih ulica i na sve one, a nije ih malo, koji ovoga puta nisu izašli na izbore, ali će na neke sledeće svakako izaći.

Ako i sam ne poveruje u fantastične priče koje ispredaju njegovi stranački i medijski pobočnici, Vučić bi sad, kad je obezbedio siguran petogodišnji mandat i maltene apsolutnu vlast, mogao da se osami, stavi prst na čelo i porazmisli gde su granice političke neurotizacije javnosti i šta se može dogoditi ako se te granice pređu

Suočen s neugodnim protestima, koji su mu pomutili pobedničku radost, Vučić je pribegao oprobanoj strategiji i pomirljivo ih - da bi u Evropi sačuvao imidž demokrate - prokomentarisao kao neupitno „demokratsko pravo", ali je istovremeno partijskim i medijskim pretorijancima dopustio da na omladinske proteste ospu paljbu iz teške artiljerije već sasvim ubuđalih, ali u značajnom delu javnosti još uvek delotvornih teorija zavere.
Ako na kraju i sam ne poveruje u fantastične priče koje ispredaju njegovi stranački i medijski pobočnici - a i to se može dogoditi - Vučić bi sad, kad je obezbedio siguran petogodišnji mandat i maltene apsolutnu vlast, mogao da se osami, stavi prst na čelo i porazmisli gde su granice političke neurotizacije javnosti i šta se može dogoditi ako se te granice pređu.
Nemojte sad očekivati katastrofični scenario i najavu nekog novog 5. oktobra, neće se dogoditi ništa što se u Srbiji već nije događalo, a početak tog događanja - masovni izlazak mladića i devojaka na ulice - već se događa i nastaviće da se događa sve dok energija pobune ne završi u neizbežnoj entropiji.
Ali stvari posle protesta više neće biti iste. Da sam, recimo, na Vučićevom mestu, više bih zazirao od jedne stotine (s dobrim razlogom) pobunjenih mladića i devojaka nego od stotine hiljada Jankovića, Radulovića, Jeremića i Belih Preletačevića, koji su, u suštini, deo ovdašnjeg katastrofalnog političkog sistema i koji - kao što je to svojevremeno činio i Vučić - čekaju svojih pet minuta i povratak na vlast.
Početak političkog (i svakog drugog) sunovrata Slobodana Miloševića - s kojim se Vučić, objektivno posmatrano, ne može porediti (iako naša jalova opozicija pokušava da ga uporedi ne bi li magijski prizvala ponavljanje prošlosti) - nije bio iniciran delovanjem ondašnje, doduše nešto manje jalove opozicije, nego ogromnom energijom studentskih protesta i masovnim angažovanjem muškaraca i žena koje politika uopšte nije interesovala, ali ih je interesovao život dostojan čoveka, što će reći - život u stvarnosti, a ne u virtuelnim prezentacijama pomahnitale partijske propagande.
Nadajmo se da Vučić, ukoliko protesti potraju, neće ponoviti još jednu grešku iz relativno nedavne prošlosti i organizovati kontraprotest.