KOLUMNA, BASARA: Pohvala knjazu

KOLUMNA, BASARA: Pohvala knjazu


Ako u skromnim granicama naših mogućnosti za nepristrasnost nepristrasno podvučemo crtu ispod dvestagodišnje istorije moderne Srbije, videćemo da je po svim parametrima daleko najuspešniji srpski vladar bio knez Miloš Obrenović.
Tokom svoje dvokratne vladavine (1817-1839. i 1839-1860), Miloš je uspeo da od siromašne, zaostale i bezakone provincije Otomanske imperije, Beogradskog pašaluka, stvori Autonomnu (naslednu) kneževinu koja je samo de jure bila pod jurisdikcijom Carigarada, da potom takoreći bez kapi prolivene krvi znatno proširi teritoriju kneževine, da postavi temelje institucijama moderne evropske države i da najposle donese prvi ustav u Srba, onaj Sretenjski, do kojeg, ruku na srce, nije mnogo držao, a još manje se na njega obazirao, ali mu to – imajući u vidu ondašnje okolnosti, kao i činjenicu da se ni potonji srpski vladari nisu držali Ustava (i zakona) kao pijani plota – ne treba preterano zameriti.
Pod vladavinom Miloša Obrenovića, Srbija se postepeno (iako, čini se, brže nego danas, u XXI veku) oslobađala orijentalne začaranosti i uspavanosti, i krupnim koracima počinjala da hvata korak sa ondašnjom Evropom, o čemu je pisano svedočanstvo ostavio dobronamerni, Srbiji i Srbima naklonjeni, ali objektivni Feliks Kanic.
Krećući od apsolutne nule, Miloš je za relativno kratko vreme osnovao rudimentarnu vladu, stajaću vojsku, osamdeset i dve osnovne škole, dve polugimnazije, jednu gimnaziju, Liceum Knjaževstva serbskog, Knjaževski serbski teatar, Knjaževsku poštu i mnogo još koječega. Moglo bi se reći da bi Srbija, da je Miloš počem poživeo (i vladao) još tridesetak godina – što nije bilo moguće, ali protiv čega on lično ne bi imao ništa protiv – mnogo bolje prošla u smutnim vremenima koja su nailazila.
Nakon Miloševe smrti, Srbija više nikada nije imala državnika knjaževih sposobnosti – makar i sa svim njegovim manama – a ako bi se retkim slučajem neki i pojavio na političkoj sceni, udružene orijentalne čaršije Srbije (koje su i Milošu poturale klipove u točkove revolucije) brzo bi nalazile načina da mu smrse konce, kao što su – kada je zapretio da će krenuti očevim stopama – atentatom smrsile konce njegovom sinu Mihailu.
Tajna Miloševog uspeha u suštini je jednostavna. Miloš je naprosto bio pragmatična i realistična ličnost, krajnje nesklona fantaziranju o Kosovskom boju, zlatnom dobu (i zlatnim viljuškama) Dušanovog carstva, lamentima nad njegovom „pogubljenošću”, a ponajmanje budnim snovima o osveti Kosova i ponovnom vaspostavljanju srpske imperije. Realno je sagledavao i samog sebe i okolni svet, i Tursku i Evropu, i svoj narod i njegove mogućnosti, i delovao je u skladu s tim mogućnostima, što je – kako smo napred videli – davalo odlične rezultate.

Neki bi cinik mogao reći da se stvari u Srbiji, od Miloševog vremena naovamo, nisu bitno promenile, osim što današnji vladari deluju kao da su napustili igru mečke i došli na pozorišnu premijeru

Iako se u ustaničkim bojevima pokazao kao junak – to mu ni najzakletiji dušmani nisu poricali – Jego Sijatelstvo nije davao ni pet para za junačke pesme, još je manje polagao na začetke politika nadahnutih tim pesmama – koje će nedugo posle njegove smrti doživeti pravi procvat – a zdravo se sprdao sa snobovskim ambicijama dojučerašnjih čobana i govedara koji su, prekonoć se dokopavši moći, poželeli da im knjaz dodeli plemićke titule.
Knjaz im je delimično izašao u susret, nazivajući ih „grof Šarov”, „baroni Zeljov i Džulov”, a neke su grlate srpske „aristokrate” završile i na mečkama sa „šeset po turu”.
Iako kurčevit po prirodi, svetli knjaz se, za razliku od većine potonjih srpskih vladara, nije kurčio pred moćnicima ovoga sveta – ali nije ni podvijao rep i pokušavao da se pajtaši s njima – nego je svoje dalekovide ciljeve ostvarivao diplomatskim sredstvima, a kad bi diplomatija zatajila, onda je pribegavao još efikasnijem sredstvu, podmićivanju, i samo u krajnjoj iznudici posezao za vojnom silom.
Znao je dobro Miloš da proširivanje državne teritorije ne vredi ni pišljiva boba ako na tim zemljama nema živih ljudi koji će zemlju obrađivati i državi plaćati porez, što je stvar koju docniji srpski vladari nikada nisu naučili. Počev od sedamdesetih godina XIX veka, zaključno sa sredinom devedesetih godina XX veka, svaki čas se „junački” kretalo u ratove za povećanje zemljišnog poseda po cenu stravične depopulacije najvitalnijeg dela stanovnika. Treba pomenuti da je zahvaljujući takvim „junačkim” politikama, ondašnja, ionako slabo naseljena Srbija u toku samo šest godina – od 1912. do 1918. – izgubila 58 odsto muškaraca, od čega se ni do današnjeg dana nije oporavila, niti će se, kako stvari stoje, ikad oporaviti.
Nije, naravno, Miloš bio neka cvećka, ali on se takvim nije ni prikazivao, niti se pak lažno predstavljao. Jeste, recimo, osnovao Knjaževski teatar – znao je knjaz vrlo dobro da bez toga nema moderne države – ali se uopšte nije ustručavao da, kad su mu čibukčije dojavile da su u Kragujevac stigli mečkari, napusti premijeru nekog toržestvenog komada i odjuri da gleda mečku…
Neki bi cinik mogao reći da se stvari u Srbiji, od Miloševog vremena naovamo, nisu bitno promenile, osim što današnji vladari deluju kao da su napustili igru mečke i došli na pozorišnu premijeru.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar