KOLUMNA, BASARA: Politika fantomskog bola

U govoru na predsedničkoj inauguracionoj ceremoniji, Vučić je izgovorio neke stvari koje Boris Tadić ni u snu nije smeo - a Nikolić ni u snu nije pomišljao - da izgovori, a koje, samo naoko paradoksalno, u našoj svakakvim histerijama sklonoj javnosti nisu izazvale ni izbliza onoliko turbulencija koliko se s obzirom na delikatnost teme moglo očekivati. Mislim na onaj deo u kojem je novoustoličeni predsednik progovorio o neophodnosti ukidanja mitološkog pristupa politici i olakšicama koje bi članstvo u NATO paktu donelo Srbiji na njenom evropskom putu.
Stvari tako stoje. Aleksandar Vučić je - na način čije objašnjenje zahteva nekoliko multidisciplinarnih studija, a ne novinski članak - stekao političku moć o kojoj su Milošević, Koštunica i Tadić mogli samo da sanjaju, uključujući tu i slobodu da mirne duše sebi dozvoli javno izricanje sudova, planova i ideja koji su po prirodi stvari ne samo suprotni (pred)ubeđenjima nego su direktna uvreda za sentimente njegovog biračkog tela i članova i simpatizera SNS-a, a možda i za njegove lične sentimente. Kako sam u uvodu već insinuirao, da je izgovorio - a mogao je i trebalo je da izgovori ono što je izgovorio Vučić - Tadić bi momentalno bio nabijen na kolac (Nikolić bi pak sam sebe nabio). Ali Vučićeve „antisrpske" jeresi mnogo su kritičnije propraćene - opet samo naoko paradoksalno - u takozvanom demokratskom i proevropskom delu političkog spektra Srbije nego u njegovom još takozvanijem patriotskom delu.
Vazda nedremani teoretičari zavera u Vučićevoj su priči o raskidu s mitološkim nasleđem videli prikrivenu nameru da kosovski problem reši priznavanjem Kosova, a da procese evrointegracija ubrza članstvom u NATO paktu, dočim je „demokratska javnost" - sledeći manihejski postulat da od Vučića može proizaći samo zlo - inauguracionu govoranciju otpisala kao „mlaćenje prazne slame", „dodvoravanje", „zamajavanje" i „neiskrenost", mada će zauvek ostati nejasno zašto bi se Vučić - ako se već odvažio da pliva nasuprot sopstvenoj struji - dodvoravao svojim političkim protivnicima.
Uprkos svim rezervama prema načinu njegove vladavine, siguran sam da Vučić kristalno jasno uviđa da je kosovska mitologija balast koji će Srbiju - ako ga se na ovaj ili onaj način ne reši - držati zauvek okovanu u pomrčini prošlosti, u stanju večne očemerenosti i poraženosti i, što je još pogubnije, u stanju oduševljenosti tim čemerom i tom poraženošću, koji su raznoraznim mitološko-političko-poetskim hokus-pokusima uzdignuti u rang nacionalnog programa, državne politike i smisla ovozemaljskog postojanja Srba i Srbije.

Ako namerava da uradi nešto na poslu tranzicije Srbije iz tamnog vilajeta okruženog nepravdama u realnu državu kakvog-takvog blagostanja, Vučić bi najpre trebalo da pronađe nekoga ko bi napisao istoriju srpske nacije zasnovanu na faktografiji, a ne na mitologiji nacionalnih fantomskih bolova

Ogromna je količina društvene energije koja je u Srbiji već više od jednog i po veka straćena - najpre u toku XIX i XX veka na povraćaj onog čega nije bilo, što će reći Kosova, a potom - u XXI stoleću - na opštenacionalnu žalost zbog njegovog gubitka, što je u nategnutoj analogiji s medicinom vrlo slično fenomenu fantomskog bola koji se neobjašnjivo javlja u amputiranim delovima udova i koji zlosrećnike koje to zadesi sprečava da se usredsrede na nastavak života bez noge ili ruke, a neke odvodi i u očajanje.
Kako smo napred pokazali, Aleksandar Vučić ima dovoljno političke moći da sve što naumi - i to relativno bezbolno i uz minimum žrtava u ljudstvu i materijalu - sprovede u delo. Pitanje je, međutim, da li za to što namerava (ako uopšte namerava) da uradi ima ličnu političku volju. Ne bi njemu bilo teško da pacifikuje talibane statusa kvo koji odgovaraju povicima „izdaja, izdaja" na racionalnu argumentaciju da bi eventualni povratak Kosova pod srpski suverenitet iz mnogih razloga za Srbiju bio pogubniji od pogubnog fantomskog bola zbog njegove secesije, još bi mu lakše bilo da svoje saradnike, članove stranke i simpatizere - malo blagoglagoljivošću i šargarepom, malo štapom - ubedi u ispravnost nove politike, ali ostaje veliko pitanje da li taj projekat može ostvariti ostajući unutar granice mitološke politike fantomskog bola koja mu je, uzgred rečeno, omogućila uspon na vlast i koja mu je dala gotovo apsolutnu moć.
Nevolja s mitovima i politikama utemeljenim na njima je što su usađeni duboko u arhetipske slojeve kolektivne psihe i što imaju neograničenu sposobnost mimikrije, tako da je komunistički mit o besklasnom društvu izobilja svojevremeno prekonoć potisnuo kosovsku mitologuju, da bi se - kada je komunizam izanđao, iako ne srpskom zaslugom - kosovska mitologija ponovo vratila na velika vrata koja nikuda ne vode.
Vučić tokom prethodnih pet godina jeste u velikoj meri smirio kosovsku postsecesionističku histeriju, ali je (naročito u poslednje dve godine) kosovsku mitologiju zamenio mitologijom bombardovanja, koja, kao i kosovski mit, perpetuira masovna osećanja ozlojeđenosti i poraženosti, na kojima se ništa konstruktivno ne može izgraditi. Ako, dakle, namerava da uradi nešto na poslu tranzicije Srbije iz tamnog vilajeta okruženog nepravdama u realnu državu kakvog-takvog blagostanja, Vučić bi najpre trebalo da pronađe nekog - ako takav postoji - ko bi napisao istoriju srpske nacije zasnovanu na faktografiji, a ne na mitologiji nacionalnih fantomskih bolova.