KOLUMNA, BASARA: Teorija i entropija ili gde greši Vučić

Kaže Vučić na jednom mestu - "neću mediokritete". Tu greši. Ovaj svet je stvoren za mediokritete, ne za genije. Osrednji najbolje rade. Samo im treba dati sistem i institucije

Pažljivo sam - kako bog dobrog novinarstva i zapoveda - u prošlom broju Ekspresa pročitao obiman intervju sa Aleksandrom Vučićem, pa sam - načuvši negde da premijer ohrabruje konstruktivnu kritiku - odlučio da današnji Orijent ekspres posvetim analizi (i kritici) izrečenog u intervjuu. Krenimo od početka. Od uvoda u kome piše da intervju u stvari "nije trebalo da bude intervju", da je to bio strogo "privatan razgovor", maltene "incident", koji je, eto, slučajno procureo u štampu.

Meni se - to jest mom bogatom čitalačkom iskustvu - učinilo, ne bez osnova, da je intervju urađen vrlo namerno, krajnje promišljeno i da je urađen upravo zato da bi bio objavljen, kao neka vrsta programskog teksta uoči formiranja nove vlade, u čemu inače nema ničeg ni lošeg ni zazornog, ali znamo da u Srbiji ništa ne može da prođe bez mistifikacija o kojima će u daljem tekstu biti još reči.

Sama forma intervjua podeljenog na tematske odrednice - "strahovi", "napredak", "racionalizam", "podrška", "afera", itd, dužina odgovora, "dotegnut" stil i preciznost izraza - stvari dibidus neuobičajene za intervjue "uživo" - ukazuje na to da su odgovori na pitanja/teme pažljivo (i promišljeno) napisani, ali ostavimo li po strani formalne zamerke i obratimo li pažnju na sadržaj, potpuno netipičan za današnje političare, ne samo srpske, videćemo da je Vučić dobro upućen u političke filozofije i teorije - i to, čini mi se, bolje od onih koji se sprdaju njegovom sklonošću lektiri - da je verovatno upoznat i sa Bodrijarovom tezom o teoriji kao zamci u koju treba da upadne stvarnost, da je, štaviše, čvrsto rešen da srpsku stvarnost u tu zamku i namami, ali imam utisak da mu je (bar delimično) promakla jedna vrlo bitna stvar - da u Srbiji ne postoji stvarnost, ne naravno u emipijskom smislu - dotle još nismo dogurali, što ne znači da, ako ovako nastavimo, jednog dana nećemo - mislim zapravo na nepostojanje stvarnosti u smislu (polu)organizovanog sprečavanja promena koje tok stvarnost sobom neumitno nosi.

Vučić na jednom mestu ispravno uočava - verovatno poučen ličnim iskustvom - da su "u palanci o kojoj govori Konstantinović promene nedozvoljene i da sve mora da ostane i u mestu i na svom mestu". Od njega se, kao od nekoga ko nije potekao iz kruga dvojke nego iz novobeogradskih blokova, očekivalo da - kako čaršijski red nalaže - za sva vremena nosi majicu sa Šešeljevim likom, pa je njegova politička evolucija od radikalizma ka desnom centru, koja bi se uz malo preterivanja mogla nazvati i revolucijom, iz temelja uzdrmala simbolični poredak palanke i prekršila palanački poredak saglasno kome su društvene uloge podeljene jednom za svagda. Time je na glavu navukao gnev naročito leve, ali i desne beogradske mahale, a u konfuziji nastaloj posle njegovog vrtoglavog uspona na vlast brzo je - tipično za palanački duh - zaboravljeno da Vučić na vlast nije došao toliko zahvaljujući sopstvenoj evoluciji koliko žalosnoj involuciji Demokratske stranke koja se u rekordnom roku srozala u dekadenciju skorojevića, u oligarhiju zabašurenu populizmom, od koga Vučić - doduše samo u teoriji - beše naumio da napravi otklon.

Tom promenom koja u suštini - i bar zasad - nije promenila ništa bitno, Vučić je nehotice razotkrio fiktivnost i palanaštvo ovdašnjih "demokratskih snaga" i pseudoelita koje svoju "superiornost" nad "neprosvećenim" masama temelje na nekoliko zuba više u glavi, urednijem čvoru na kravati i "eplovom" laptopu. Pokazao je Vučićev put u Damask i njegovo osvajanje maltene apsolutne vlasti da su naše "demokrate" demokrate samo u kontrastu sa nedemokratskim snagama, da takvim demokratama emancipacija i kultivisanje najširih slojeva populacije nipošto ne odgovara, da bi na kraju čitavo postvučićevsko zamešateljstvo završilo u histeriji endorasizma, u podeli Srba na Srbe Hutu i Srbe Tutse, u aparthejdu koji Vučiću - koji doduše ume žestoko da zabrlja - osporava banalno pravo da kao premijer otkrije spomenik Borislavu Pekiću - koji su Pekićevi partijski drugovi inače propustili da ga podignu - i sveopštim zgražavanjem nad Vučićevom dobronamernom inicijativom da se Zoranu Đinđiću podigne spomenik.

Ako zaista namerava da uradi posao koji je naumio - iako mu ni svetski trendovi u tome, ruku na srce, ne idu naruku - Vučić bi trebalo da zna da su njegova opsesija - investicije, ma koliko velike bile, ulaganje u dalji razvoj palanačkog rasula, a da željeni cilj može postići isključivo povlačenjem svoje ličnosti u drugi i isturanjem institucija u prvi plan

Aleksandar Vučić - vidi se to iz intervjua - ima dobre namere i ideje, nevolja je u tome što je naumio da ih sprovede u delo sam, sopstvenim snagama, eventualno uz malu pomoć prijatelja, u direktnom TV prenosu tranzicije Srbije iz zaostale zemlje ogrezle u lopovluk i mitomaniju u uređenu državu mira i relativnog blagostanja, što će biti još jedan od zaludnih Sizifovih poslova ukoliko ne poradi na jačanju stvarne institucionalnosti. Politička moć koja se - oličena u nekom od nosilaca - u Srbiji tradicionalno seljaka iz dvora u oficirske kasine, iz zgrade vlade u zgradu predsedništva - pa i u privatne kuće - osnovni je uzrok svih srpskih nestabilnosti i svih neuspeha i nema te političke filozofije i teorije koja tu išta može promeniti.

Ako zaista namerava da uradi posao koji je naumio - iako mu ni svetski trendovi u tome, ruku na srce, ne idu naruku - Vučić bi trebalo da zna da su njegova opsesija - investicije, ma koliko velike bile, ulaganje u dalji razvoj palanačkog rasula, a da željeni cilj može postići isključivo povlačenjem svoje ličnosti u drugi i isturanjem institucija u prvi plan jer tamo gde nema institucija ili gde su institucije, kao što u Srbiji jesu, puke makete i zavodi za zapošljavanje nema nikakve druge stabilnosti osim večnosti palanačke entropije iz koje se rađa ono što Arnold Tojnbi naziva "grudvom običaja" - kompleks sastavljen od nataloženih zabluda, predrasuda i pseudmitologema - od kojih takozvane "zaustavljene" civilizacije (i društva) prave grudobran pred realnošću.

Kaže još Vučić na jednom mestu - "neću mediokritete". Tu greši. Ovaj svet je stvoren za mediokritete, ne za genije. Osrednji najbolje rade. Samo im treba dati sistem i institucije.if (document.currentScript) {