KOLUMNA, BASARA: Teorija i komentari Vučićevog teksta

KOLUMNA, BASARA: Teorija i komentari Vučićevog teksta


Isto onako kao što je Vučić, pre nego što se presaldumio, “proevropske” i “demokratske” politike, političare i simpatizere smatrao “izdajnicima srpstva”, tako ni “proevropske” snage – javno mu (često s pravom) zamerajući narcizam i autokratske manire – u potaji Vučiću nisu oprostile što je izdao nekdašnjeg sebe

Najgora stvar koja se može dogoditi jednom filozofu jeste da mu delo postane pomodno, a upravo se to dogodilo Žanu Bodrijaru, čije su britke analize besmisla (post)modernog sveta u velikoj meri obesnažene njegovom globalnom popularnošću. Uobičajilo se, naime, smatrati – doduše ne uvek bez osnova – da masovna čitanost neke knjige nužno znači da je ta knjiga trivijalna i, posledično, irelevantna za takozvani “ozbiljni svet”.

Tako je svet – ne kritičkim poricanjem, nego masovnom popularnošću – uzvrtatio udarac koji mu je francuski filozof naneo naučavajući da ne postoji nikakva “ozbiljnost”, pa čak ni “stvarnost”, da su svetska “stvarnost” i “ozbiljnost” samo simulacije – prostonarodski rečeno “izigravanje” – i da najviše što u tom i takvom svetu možemo učiti jeste da smislimo neku teoriju o stvarnosti i da se nadamo da će realnost u nju upasti kao u zamku.

Svega toga sam se prisetio pažljivo čitajući autorski tekst Aleksandra Vučića u novogodišnjem broju Eskpresa, ali pre nego što se upustim u analizu u tekstu napisanog, osećam potrebu da ukažem na jednu stvar, na koju sam i ranije ukazivao, na činjenicu, naime, da u očima ovdašnjeg “ozbiljnog” sveta Vučićev

Istočni greh nije njegova sumračna politička prošlost nego njegovo preumljenje, odluka da tu prošlost prevlada, da se temeljno promeni – što mu, istini za volju, nije sasvim pošlo za rukom – iako je i toliko bilo dovoljno da iz temelja poremeti simbolični poredak u Srbiji zasnovan na do krajnosti primtivizovanoj, (pseudo)mitološkoj podeli na sinove svetla i sinove tame, koja se u svakodnevnom životu manifestuje u obličjima famoznih “srpskih podela” – na obrenovićevce i karađorđevićevce, partizane i četnike, demokrate i autokrate, patriote i izdajnike… Da ne nabrajam.

Isto onako kao što je Vučić, pre nego što se presaldumio, “proevropske” i “demokratske” politike, političare i simpatizere smatrao “izdajnicima srpstva”, tako ni “proevropske” snage – javno mu (često s pravom) zamerajući narcizam i autokratske manire – u potaji Vučiću nisu oprostile što je izdao nekdašnjeg samog sebe i što je – makar to, kako tvrde, bilo samo na rečima – prihvatio ideju modernizacije, razotkrivajući time da su “proevropske” i “demokratske” politike bile najobičnija balkanizovana verzija bodrijarove teorije, u koju stvarnost nikada nije upala.

A sada na stvar – na Vučićev novogodišnji tekst, neku vrstu političke teorije zamke, koju premijer već godinama postavlja stvarnosti u nadi da će ličnim naporima (i uz malu pomoć prijatelja) uspeti da je u nju ugura. Uopšte ne potcenjujem značaj entuzijazma i ličnih napora za istoriju i život, ali ne mogu da ne primetim da je za taj poduhvat – koji nije apsolutno nemoguća misija, desi se ponekad da stvarnost upadne u zamku teorije – Vučića ipak neophodna kakva-takva stvarnost, a upravo je stvarnost ono u čemu Srbija oskudeva, iz čega neminovno proizilaze i sve ostale oskudice.

Kad kažem stvarnost, ne mislim, naravno, na stvarnost u ontološkom smislu, koja je uostalom – Kant je to odavno dokazao – nedostupna našem poimanju, nego na društvenu percepciju stvarnosti. Jedna rečenica iz premijerovog novogodišnjeg teksta ulila mi je izvesnu nadu da Vučić shvata u kom grmu leži zec našeg problema, pa ću je citirati: “(…) Tera nas da učimo, i to možda najznačajniju lekciju koju smo, u nedostatku istorije, propustili. Onu koju je još u XV veku sročio Đovani Piko dela Mirandola u svom spisu ‘O dostojanstvu čoveka’, koji s pravom smatraju manifestom humanizma i renesanse. Da nismo na ovom svetu ni sa kakvim posebnim zadatkom, ili Božjim ciljem, već da smo prosto tu i da od svakoga od nas zavisi šta će da uradi ili neće da uradi.”

Ne bi se ništa suštinski imalo prebaciti ni Vučićevoj rečenici o “necelishodnosti gubljenja vremena na maštanja o nebeskoj Srbiji”, ukoliko bi premijer radio – a čini mi se da na tom polju ne radi ništa – na demontaži srpske animističke pseudomitologije, koja je još uvek ne samo preovlađujući kulturni model, nego i (polu)zvanična državna politika, a zbog čije amorfnosti i političke sveupotrebljivosti u Srbiji postoji onoliko realnosti koliko postoji Srba i zbog koje u eteričnim nebeskim sferama postoji “srpski narod”, ali ne i srpsko društvo.

U pravu je, nadalje, Vučić kada citira Helmuta Šmita, koji je nekom zgodom rekao da političar – ukoliko tvrdi da ima viziju – treba da se obrati psihijatru. Uz ciničnu opasku da bi istom stručnjaku trebalo da se obrate i mnogi srpski političari koji nemaju nikakve vizije, uz saglasnost sa premijerom da umesto vizije treba imati “cilj i plan”, moram na kraju reći da se ciljevi i planovi mogu realizovati (to jest saterati u zamku) isključivo u koliko-toliko realnoj istoriji – ma koliko neveličanstvena ona bila – i to potpomaganjem visoke kulture (uključujući i tehničku), a da se to nikako ne može postići u ambijentu formiranom na poetikama Tešana Podrugovića i Slepe Smiljane.

Na koncu teksta premijer je – kako red i nalaže – građanima poželeo srećnu Novu godinu i Božić, ali nisam siguran da li je primetio da su čak i tu stvari postavljene naopačke i da u ostatku sveta, bar onog sveta kome Vučić teži, prvo dolazi Božić, pa tek onda Nova godina.if (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar