KOLUMNA, BASARA: "Uho u bubi" ili "O tajnosti DB i Ljubiše Ristića"

Pažljivo sam pročitao prošlonedeljni Ekspresov intervju sa Ljubišom Ristićem - čovekom koji, kad ne teoretiše o zaverama, ima šta da kaže - i nakon čitanja i svet i svetska istorija postadoše mi mnogo (ne)jasniji.

Ne sumnjam ja da je po prirodi svojih svojevremenih julovskih poslova Ristić imao pristup informacijama nedostupnim takozvanom "običnom čoveku", ali stekao sam utisak da je Ristić "poverljive" informacije shvatio s jedne strane površno, a s druge preozbiljno, što mu je, kao levičaru, u neku ruku i u opisu radnog mesta, jer je vera u ljude istovremeno i šarm i tragedija levice.

Svemoćne službe

Šta, dakle, kaže Ristić? Kako objašnjava mračne devedesete i svoju ulogu u njima? Ukratko - niti je luk jeo, niti mirisao, Mira mu Marković dala ponudu koju nije mogao (ili nije hteo) da odbije, prihvatio se nezahvalne dužnosti predsednika JUL-a, čemu se načelno nema šta prigovoriti jer je predsedavanje bilo čim, pa i JUL-om, legitimno isto koliko i predsedavanje najopozicionijom zamislivom strankom (a takvih, insinuira Ristić, u stvari i nema). I tako je Ristić, predsedavajući JUL-om, došao do saznanja da se sve što se u Srbiji događa, događa u režiji tajnih službi, delom domicilnih, delom stranih.

U dramaturškom smislu, Ristićeva priča, kako se to u vodviljima kaže, pije vodu. Služba državne bezbednosti - dalekovida kakva je - već tamo negde šezdesetih godina prošlog veka uviđa da se iza brda nešto krupno valja, pa da bi i u budućnosti osigurala svoje privilegije i svoju nedodirljivost kreće u masovnu proizvodnju budućih rušitelja sistema koji, bajagi, nedremano čuva. Sve to nije, što Bosanci kažu, bez neke tajne službe - ne samo srbijanske - imaju običaj (to im je valjda i posao) da se mešaju u sve i svašta i da okolnu realnost, kad god mogu, prilagođavaju svojim potrebama, ali te službe, da tako kažemo, nisu metafizički entitet, ne nastaju ni iz čega, nego ih formira (i finansira) vladajuća politička elita.

Marioneta smenila šefa

Tajne službe, naravno, uvek imaju izvestan otklon prema političkim finansijerima jer za razliku od finansijera dobro znaju da ništa nije večno, ali njihovo znanje otprilike tu i završava jer su službenici (i zapovednici) Službe "umetnici mogućeg", što će reći da rade prilagođavajući se okolnostima, što će opet reći da službe ne "stvaraju" Šešelja, recimo, nego im neko Šešelja servira na tacni. I ne samo Šešelja.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Vučićeva šminka ili “kratki rezovi”, pitanje je sad?!

U Ristićevoj optici sve personae dramatis na srpskoj političkoj sceni su marionete domaćih i stranih tajnih službi. Ne bih ja potcenjivao ulogu i naše i tuđinskih tajnih službi u procesima "demokratizacije" Srbije, ali podozrevam da, bar u Srbiji, postoje neke vrlo javne "službe" (i ličnosti) koje obavljaju tajne poslove, pa ih posle svaljuju na grbaču tajnih službi.

Što i Ristić u intervjuu čini. Kojem to, recimo, srpskom uhu neće goditi razotkrivanje strogo čuvane tajne da Srbijom u stvari nisu žarili i palili Milošević, njegova porodica i njegovi satrapi, nego šef DB-a Jovica Stanišić?! Koji je, fakat, žario i palio. Ali u "okviru ovlašćenja".

Služba je večna - tako otprilike Stanišić kaže Ristiću u nekom neformalnom razgovoru - a političke garniture su potrošna roba i sve to zvuči baš onako, lekareovski, ali Ristić, koji zna tolike tajne, ne razotkriva tajnu zašto jedan umetnik, reditelj, uopšte razgovara sa šefom tajne službe, a još manje objašnjava kako se dogodilo da svemoćnog šefa, Stanišića, smeni Milošević, čovek koji mu je bio marioneta i kako je marioneti pošlo za rukom da na mesto šefa DB-a instalira Radeta Markovića - koji, je li, "u službi nije bio dobro primljen", ali koji nije "pravio pitanje".

PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, LJUBIŠA RISTIĆ: Služba je jedina domovina

Tu već Ristiću i našoj tajnoj službi u pomoć priskače nemačka tajna služba koja je, pazite sad, "decenijama pripremala" ZoranaĐinđića da daje sve od sebe - uključujući i život - da od Srbije - kojoj je nemačka služba radila (i radi) o glavi - napravi koliko-toliko pristojno mesto za život, a u čije je ubistvo, gle paradoksa, naša služba i te kako bila umešana, ali ne po svom nahođenju, nego opet u skladu s okolnostima s kojima su je suočile političke i parapolitičke ličnosti o kojima sveznalica Ristić ni mukajet.

Moje iskustvo sa DB

Za kraj, da li je moja malenkost imala iskustva sa svemoćnošću srpske tajne službe? O da! Beše to pre, recimo, desetak godina. Vratio se ja iz zavičaja, kijamet neki beše, pa odem da sperem glib s auta i taman dođem na red u perionici, kad eto ti ga gazda perionice, kaže: "Jel' nije problem da prvo operemo ovaj 'audi', momci su iz DB-a?"

A ja, šta ću, kud ću, kažem: "Nije." Momci iz DB-a behu odeveni u kožne jakne, na glavama pletene kape (maltene fantomke), samo što im na čelima nije pisalo "mi smo udbaši". Toliko o tajnosti srpske tajne službe. I o Ristiću.