KOLUMNA, ĆIRIĆ: Goli ručak na švedskom stolu

Iznenadna, a opet dugo najavljivana smrt problematične papine prijateljice Dolores O'Riordan, pevačice grupe „Cranberries", pored toga što je pokazala da ni vrhunski jezuiti ne mogu da se nose s depresijom poznatih žena, uverila je inače poslušnu publiku da je fenomen predoziranosti opioidima, iliti painkillersima, postao neka vrsta epidemije. Jaki analgetici, derivati opijumskih derivata, dakle, droge na recept, u trajnoj su modi i vrlo efikasno usmrćuju rokere u ovom veku. Prošle godine su precrtale Toma Petija i Krisa Kornela (vođu grupe „Soundgarden"), mada se ovaj drugi formalno obesio, ali je to medicinski objašnjeno kao nuspojava prevelike doze nekog od brojnih lekova za ublažavanje bolova u fazi apstinencije. Takođe, dve najbombastičnije pop smrti u novom dobu imale su isti uzrok -i Majkl Džekson i Prins otišli su kod Fanki Prezidenta zbog preterane, dugotrajne, istovremene upotrebe više lekova za olakšavanje življenja.

Kakve karijere, takve i smrti, kako bi rekli marketinški agenti današnjice. Nema tu pravog gubitka, ni tuge, ni veličine. Sve zaudara na korporacijski proces zamene istrošene robe osveženom robom, sa što manjim procentom krvi i mesa. Smrti koje sam nabrojao naprosto su lišene one epske dimenzije koja je, u neka prošla vremena, davala „opasni" šmek rokenrol mitologiji, čineći je uverljivim zabranjenim voćem. Ovo su regularne smrti koje medijski činovnici arhiviraju u konfromističke odlaske sa ovog tržišno prezasićenog, a vazda alavog sveta. Politički korektni šokovi koji se mogu unovčiti i poslužiti za zastrašivanje onih koji „igru pobune" shvataju ozbiljnije od „igre prestola".

Prekretnicu u shvatanju nekrofilije od muzičkog establišmenta potaklo je brutalno samoubistvo Kurta Kobejna, koje je prevazišlo sve senzacionalističke standarde kada su u pitanju suicidne egzibicije slavnih rokera. Naravno da je industrija zabave i te kako naplatila ovu šekspirijanski krvavu tragediju, ali diskografski moguli su osetili duboku nelagodnost kao i previše zvučan eho beznađa koji je počeo da se širi zajedno s dimom iz lovačke puške kojom je -najveći rokenrol superstar tog trenutka! -razneo sebi glavu. A bio je isto toliko lep koliko i muzikalan, u stvari imao je onu mučeničku zavodljivost kakve poseduju moderne rok mesije. Biznis glavešine, mudre i pokvarene starmale pijavice, bile su svesne da je iza čitavog slučaja Kurta Kobejna stajalo Njegovo visočanstvo Heroin. A što ni sam Kobejn ne da nije krio, već je prkosno torokao o tome, popovao i omovao, postajući pacijent koji se prodaje kao iscelitelj. Tako da je već pre svoje sasvim izgledne smrti napravio niz skarednih ispada koji su urušavali neke od fundamentalnih principa industrije zabave. Prosto, zlosrećni Kobejn, osetljiva i rebelijanska duša, uništio je bilo kakvu zabavu i, umesto ekstaze, isporučivao nepristojnu i nepodnošljivu količinu mučnine i nihilizma. Začudo, to je od njegove kobne sudbine načinilo još većeg, ultimativnog rok heroja, uz masovni prezir prema etabliranim standardima dobrog ukusa i dozvoljene opscenosti.

Nije trebalo dugo čekati na odgovor „Mejdžor lejbel konzilijuma". Nakon što se slegla prašina i pošto je posthumno objavljivanje bezbrojnih nepoznatih snimaka „Nirvane" zamenilo sećanje na eskapade ludila i besa njihovog vođe, heroin je proteran s glavne scene, iz oaze najplaćenijih i najperspektivnijih zabavljača sa A liste.
U prevodu na jezik poročnog super-mega-ekstra profita: više nijedna kurentna rok zvezda nije riknula od heroina, barem ne na neprikladan način koji nipodaštava humanistički liberalne kriterijume političke korektnosti. Od heroina su umirali samo talentovani marginalci i genijalni autsajderi poput Džefrija Li Pirsa, ali ko je od široke publike ikada čuo njegovu veličanstvenu pesmu „She's Like A Heroin To Me"? Pored toga, osnivač i vođa bitnog američkog benda „Gun Club" umro je kao regularna džankoza: overio se preko svake mere -za razliku od Nika Kejva, koji je izbrojao 16 overa, ali koga je industrija tipovala kao komercijalno zahvalan materijal, te je preživeo svoju dvodecenijsku adikciju, uz tabloidnu patetiku i histerično umetničarenje.

Kapirate sistem?
Posle Kobejnovog odlaska, druga medijski najatraktivnija smrt pri kraju prošlog veka bilo je ono utapanje u Misisipiju koje je počinio duševno pogubljeni i skrhani Džef Bakli, verni sin svoga oca, a koga su menadžeri i gazde strogo držali podalje od heroina (omiljena droga tate mu Tima Baklija), i kao posledicu te brige podarili Džefu šansu da umre na gotovo poetski način. Ovo ne zvuči cinično, ovo zveči kao tovar „kalašnjikova" u zvanično nepostojećim kurdskim pustinjama.

Evo još ubojitijeg primera -u ovom veku dvojica među najvećim autorima svoje generacije, Eliot Smit i Mark Linkous (mozak i duša grupe „Sparklehorse"), bili su ništa manje uverljivi heroinomani, te su obojica skončala prilično filmski. Eliot Smit je zario sebi nožekanju u prsa, i to više puta, a Mark Linkous je svojim omiljenim pištoljem upucao svoje očigledno ne tako omiljeno srce. Njihove smrti su mediji rabili koliko da pokriju troškove proste reprodukcije jer ta dvojica su imala samo kultno sledbeništvo, a tu nema prometa kapitala, keša i bezbednih akcija koje nikada ne izlaze na berzu.

Sve ove transakcije smrtonosnih života u oživljene čekove, naplative za večnost, podsetiše me na onu dubokoumnu misao Vilijama Barouza: „Heroin je život, sve ostale droge su zabava". I posle neka neko kaže kako muzički posao na globalnom nivou ne vode načitani i svestrano obrazovani ljudi, vrhovnici koji su dokaz da je pohlepa najveće nadahnuće za one koji „troše umetnost" ulažući u njenu proizvodnju i čineći je „dostupnom svima". Oni su vrhunski dileri koji su prvi shvatili da su se pravila igre promenila kako bi sve ostalo isto što se tiče vlasnika igrača i vlasnika publike.

Jeste da je najveća rokerska heroinska ikona, Kit Ričards, još uvek živ i u zadivljujućoj formi s obzirom na duboku starost, u koju je odavno zagazio. Takođe, u svojim najslavnijim i najkreativnijim danima na heroinu su bili takvi teškaši i legende poput Džona Lenona, Lua Rida ili Erika Kleptona, koji je govorio kako se svesno navukao na heroin jer je želeo da peva kao Rej Čarls, a svi su znali da je brat Rej bio na horsu od malih nogu. I tu dolazimo do suštine o kojoj nije poželjno govoriti jer ilustruje pakleno lažnu prirodu promena koje su se, kao, dogodile na prelazu vekova.

Elem, heroin je poznat kao džezerska, to jest crnačka droga, koja je svoj najslavniji zenit doživela u eri Bili Holidej, Čarlija Parkera, Džona Koltrejna, Bada Pauela, Majlsa Dejvisa i mnogih drugih nenadmašnih majstora što spadaju među najveće umetnike koji su ikada hodali zemljom. Svakako da to nije slučajno. Zapravo, sasvim je razumljiva prenaglašena, ali ipak rasprostranjena upotreba heroina, ne samo među muzičarima, već i među siromašnijim crncima. Heroinski zavisnici se povlače i postaju izolovana odmetnička banda. Oni su najčvršće povezana samosvojna intimna grupa koja postoji u društvu. Heroin je u džez eri, kao i kasnije, postao najpopularnija droga jer je pretvarao crnčevu normalnu odvojenost od glavnog toka društva u prednost. To je preimućstvo najvišeg reda. Pojmovi vrednosti se drastično menjaju i niko ne može reći ufiksanom crnčugi da su zaposlenje ili uspeh od bilo kakve vrednosti. Samo takav crnja je bio u stanju da podnese užase koje je svet svakodnevno mogao da pruži; a ima li većeg užasa od umrtvljujuće predvidivog uma bele Amerike? Zato je heroin u tim prelomnim danima izvršio svoju višestruko zajebanu, ali životom overenu misiju. Svrha je bila da se kult zaštite i pobune još određenije izoluje kao stoička represija patnje. Zvuči suludo, ali sva ona spomenuta velika imena svedoci su dijaboličnog procesa u kojem je heroin ojačao sposobnost crnca da bude kul -hladan, neimpresioniran, ravnodušan kako bi neuspeh učinio što je moguće neupadljivijim. Iz takve strategije je stvorena esencija rokenrola. I zato je rokenrol morao da umre, ovako ili onako, kastriran ili impotentan.

Ali to ne znači konačnu pobedu gospodara zabave. Kao što reče jedan argentinski pisac, ljubitelj matematike, oružja i tanga: „Pakao može da postoji večno a da vi ne budete večno kažnjeni".