KOLUMNA, GRBOVIĆ: Gnostici i jeretici

KOLUMNA, GRBOVIĆ: Gnostici i jeretici


Priča o atmosferi koja bi bila narušena nečijim naknadnim dolaskom je nepotrebna, jer ovo nije svadba gde  pijani kum otera muziku pa pokvari veselje

Koarkaška reprezentacija Srbije odlaskom na Kopaonik započinje pripreme za olimpijski turnir u Rio de Zaneiru. Igrači odabrani od strane selektora i njegovih pomoćnika pretrčavaće vrhove srpskog planinskog bisera i svakim istrčanim kilometrom biće bliže medalji koju svi sportisti na svetu sanjaju.

Grupa u kojoj se nalazi reprezentacija Srbije nije toliko teška kako se čini na prvi pogled jer pored Amerikanaca koji nisu nepobedivi jedinu ozbiljnu pretnju predstavlja reprezentacije Francuske, koju smo već pobeđivali u pripremnom periodu, tako da lično očekujem dobar plasman u grupi i, ako naši momci prikazu samo deo igre sa kvalifikacionog turnira iz Beograda, nikome nećemo biti lak protivnik.

Povreda Nemanja Bjelice i definitivno odbijanje selektora da vrati Bobija u tim je tema koja je ovih dana bila aktuelna u košarkaškim vestima. Pukotine u sadržaju saopštenja Saše Đorđevića kojim tumači razloge nepozivanja Bobija Marjanovića su očigledne jer u tom saopštenju osim bespotrebnog mahanja light patriotizmom, straha od narušavanja atmosfere nema ničega što bi sprečilo, po mom mišljenju, preko potreban kompromis.

Uskraćivati bilo kome rešavanje egzistencije, a pritom su svi znali sve u Bobijevom slučaju, nimalo nije patriotski ljudski i pošteno. Istina je da niko nije iznad reprezentacije pa ni onoliki Bobi ali nije ni selektor ni njegovi pomoćcnici, niti bilo ko ko se bavi ovog trenutka reprezentacijom.

Ta dogma koja se polako uvlači kroz navodno ponovno stvaranje kulta reprezentacije ne daje za pravo nikome, pa ni selektoru, da novinare koji mu postavljaju pitanja o tom problemu proglašava za jeretike koji, kako kaže, ne razumeju misiju koju on vodi.

Pa ko je onda odgovoran za narušavanje kulta reprezentacije koji se odjedanput toliko brižljivo zaliva kroz vatromete emocija posle plaćene tromilionske karte za organizaciju turnira u Beogradu.

Da nije onaj za koga Saša kaže da ćemo čvrsto ići njegovim putem koji je On godinama prtio i pravio stazu za buduće generacije košarkaša.

Mozda onaj zbog koga nismo bili na olimpijskim igrama?

Možda onaj koji ga nije pozivao u reprezentaciju godinama?

Ma da nije onaj koji košarkaške klinike pretvara u  klošarkaške klinike svojim dzentlmenskim ponašanjem?

Pa zar njegovim putem!!?

To nije bio put, to je bilo bespuce.

Priča o atmosferi koja bi bila narušena nečijim naknadnim dolaskom je nepotrebna jer ovo nije svadba gde pijani kum otera muziku pa pokvari veselje.

A ima tamo na klupi par kumova.

Atmosfera je stvar autoriteta i ne može ništa da je naruši ako autoritet postoji.

Dobra atmosfera se stvara ne samo u ekipi nego i van nje. Kontekst saopštenja više liči na pravdanje publici i samom sebi zbog odluke o nepozivanju Bobija Marjanovića i blagi pokušaj podele odgovornosti za eventualni neuspeh koji se očitava u onoj čuvenoj rečenici da ćemo dati sve od sebe na Igrama.

Ova reprezentacija i bez Bobija i Bjelice ima kvalitet da ode do samog kraja.

Ja verujem u te momke.

Jednostavno treba prestati sa mantranjem o unutrašnjem i spoljnjem neprijatelju, pustiti novinare da rade svoj posao jer oni su na kraju glas naroda, biti oprezan u izjavama i okrenuti se sebi i svojim odlukama i u struci i u organizaciji sledećih koraka ka medalji na olimpijjskim igrama, jer posle ovog poslednjeg zaključavanja spiska, odgovornost je na selektoru i njegovim pomoćnicima.

U nepreciznim izjavama koje se ovih dana vrte u medijima gde se kaže da nije mala stvar biti drugi u Svetu i četvrti u Evropi, što je samo po sebi kontradiktorno, uz dozu kafanskog humora se zahvaljuje vladi i premijeru na podršci i obećava se olako da ga neće razočarati na Igrama, normalno uz čuvenu maksimu “daćemo sve od sebe”.

Osvajanjem srebrne medalje na svetskom prvenstvu Đorđević Saša je srpsku košarku izveo iz osmogodišnjeg mraka na svetlo dana i darovao nam mnogo više od srebrne medalje. Dao  nam je nadu.

Četvrto mesto na evropskom prvenstvu, što smatram neuspehom, nas je i odvelo u nepotrebne i skupe kvalifikacije koje je  platila država Srbija na čelu sa premijerom i svim njenim građanima.

Neukusno je zahvaljivati se nekom na pomoći koji ispravlja tvoju grešku i to tako što mašeš patriotskim zastavama, pozivanjem na vertikalu narušenog kulta reprezentacije i vraćanjem prošlost.

Ne znam da li italijanski premijer gleda košarku… naš gleda i plaća jer veruje u medalju kao i cela nacija.

Na kraju, niko nije iznad reprezentacije. Niko.

PS.

Tekstove pišem sam, bez ičije pomoći, ovo su isključivo moja razmišljanja i niko ih ne naručuje i izlaže u originalu kako su napisani, uz normalne korekcije lektora i dragih mi urednika.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, GRBOVIĆ: Crveni lav i žuto pile!
KOLUMNA, GORAN GRBOVIĆ: Nojeva barka i veliki inženjer