KOLUMNA, GRBOVIĆ: Profi sezonci

Bliži se kraj ligaškog dela regionalnog takmičenja koji pojačava kalkulacije za pozicije dva, tri i četiri pošto je Crvena zvezda odavno overila poziciju broj jedan i mirno čeka rasplet. Njena koncentracija sada je usmerena na elitno evroligaško takmičenje u kojem nastavlja s dobrim partijama posle male krize koja nije ostavila neki dublji trag na vojnicima Dejana Radonjića.

Povrede koje su sastavni deo svakog sporta nisu mimoišle ni dobro utrenirane crveno-bele, koji su nastupali na nekim utakmicama u krnjem sastavu, pa čak i u važnom meču u Evroligi protiv Bamberga, koji su rutinski dobili i koji je imao sve elemente košarkaškog zanata, posebno u nadrealnoj odbrani koju predvodi prvi policajac Evrolige Branko Lazić.
Kada kažem rutinski, a da ne bi delovalo iritirajuće, uzimam u obzir konstantu i nepromenljivu za jednačinu ove definicije zato što je Zvezda jedini tim u Evroligi koji ne menja strategiju i koncepciju s kojima je krenuo u takmičenje. Jedino ima minijaturnih promena u primenjenoj taktici, što su prepoznatljive majstorije Dejana Radonjića, koji ozbiljno preti da uzme trofej najboljeg trenera u Evroligi.
Dok Zvezda preslišava po regionu i svoje i tuđe, Partizan, još na Kupu Radivoja Koraća desetkovan misterioznom bakterijom, uspeva da servisira svoju poziciju među prva četiri tima u ABA ligi, uz poznate drame u finišima skoro svake druge utakmice.
Uz sve probleme koji su evidentni poslednje dve godine, od kada je došlo do promena na čelu rukovodstva kluba i struke, sad još i dijareja.
Ajde sad, naši momci su navikli na jaku 'ranu, što kažu stari, ali Ameri nisu.
Kud ne rekoše Hečeru da na niški big mek ne ide kečap, nego luk? Ali sad je kasno. Jedino ne znam da li se neko od uprave zarazio ili oni nisu jeli na istom mestu. Svejedno, od promena u klubu, nekolicina je pod hroničnom retoričkom dijarejom tako da bi im ona fiziološka dobro došla kao lekoviti proces, makar bi zaćutali.
Šalu na stranu, oslabljeni i iscrpljeni bez treninga i trenera, igrači Partizana pokazuju karakter i želju zbijajući redove, što vraća nadu i njima i navijačima u bolje sutra kada se budu oporavili i kompletirali.

Niste, gospodo, imali hrabrosti da izađete pred navijače i izložite svoje ideje o budućnosti kluba, mada lično mislim da ideje i nemate, kao kada ste dobili dijareju strahujući da pogledate u oči onog čoveka koji vas je stvorio, onog dana...

Pošto nada umire poslednja, bar tako kažu, za Partizan je bitno i s koje pozicije kreće u eliminacioni rasplet, normalno zbog prednosti domaćeg terena. Bez obzira na to, dosadašnji tok takmičenja je pokazao da svako svakoga može da dobije u nikada slabijem regionalnom nadmetanju, a pokazatelj toga su i pobede bolešću devastiranog Partizanovog tima nad ekipama koje su tradicionalno nezgodni protivnici. Makar su to bili nekada.
Ispadanje iz loše organizovanog Fibinog kupa šampiona je za Partizan možda i dobra stvar zbog okretanja ka jedinom takmičenju koje mu je preostalo, a koje vodi u evropsku košarkašku elitu, gde se moraju preskakati realno visoke prepreke. Ali kao što rekoh, nada umire poslednja, što u košarci znači poslednje sekunde, i to je ono što treba da bude cilj igrača struke i uprave Partizana.
Bagovanje koje se s vremena na vreme pojavljuje u nakaradno postavljenom upravljačkom sistemu Partizana podseća me na greške koje je pravila Crvena zvezda svih ovih godina Partizanove dominacije, pokušavajući da obori protivnika na pogrešan način, praveći instant ekipe koje traju koliko i godišnje doba, dovodeći pogrešne igrače za samo jednu sezonu i trošeći ogromne sume novca deceniju i više bez rezultata. I onda su najzad shvatili gde greše.
Zameraju mi što stalno kritikujem upravu kuće iz koje sam potekao.
Odgovaram da ovo nije kritika, nego ukazivanje na to šta ne treba raditi, jer kada budem kritikovao, ima da pršti.
Dve izgubljene godine koje su iza crno-belih samo su deo bezvezno utrošenog vremena na stvaranje tima koji realno nema nikakvu budućnost. Većina igrača koji su sada u timu neće biti na okupu sledeće godine, a novih mladih nada nema na vidiku jer su na ranču Crvene zvezde, Miška i FMP-a.
I dok oni burazerski razmenjuju mlade i talentovane buduće majstore, od kojih su neki od kapitalne važnosti za srpsku košarku, mi od svega toga zapošljavamo sezonce - što strance, što domaće - i tako ćemo raditi i ubuduće od sezone do sezone, pravdajući takve poteze izjavama i saopštenjima kako tako mora jer bi se u suprotnom Partizan tobože ugasio. Ta naučena mantra koja se provlači kroz svaku izjavu predsednika kluba jeste samo bespotrebni šlagvort laicima koji zbog nepoznavanja situacije u klubu pravdaju svaki potez struke i uprave praveći balast koji vuče ka dnu, a ne ka stabilnosti crno-belog broda, kojem je odavno probušeno korito, a kormilo puklo. Niste, gospodo, imali hrabrosti da izađete pred navijače i izložite svoje ideje o budućnosti kluba, mada lično mislim da ideje i nemate, kao kada ste dobili dijareju strahujući da pogledate u oči onog čoveka koji vas je stvorio, onog dana...
Ne znam još koliko ćete upotrebljavati ovu izlizanu floskulu jer je neistinita, neprimerena i ne tiče se strategije upravljanja, nego ekonomije, ali znam da kada svi koji navijaju za Partizan budu shvatili da su godine sindroma večitog drugog pred njima i da se to neće promeniti zadugo, neko će vas zapitati gde su skakavci koji su pojeli godine.