KOLUMNA, IVAN RADOVANOVIĆ: Pismeni dinosaurus

Desilo se to pre neki dan, u mojoj kući, i izgledalo je ovako:
Ja sedim za stolom, čitam knjigu.
Moja deca, izvaljena po kanabetu, čitaju - telefon.

Nekako mi se čini da je međugeneracijski jaz sve veći. Ja njih ne razumem, a njih, manje-više, zabole. I za razumevanje i za mene.
Neki put se, pored njih, osećam kao da imam sto godina. Jedino se plašim da im kažem pošto bi odgovor zasigurno bio: „Samo?"
Užas, ta SMS generacija, generacije, koje te gledaju kroz onaj displej koji te je, kao i sve ostalo, sveo na dajdžest verziju.
Ivan Radovanović, skraćeno izdanje.

Mator, dosadan.
To je sve što o meni ima da se kaže. I to bez velikog slova na početku proste rečenice, pošto su takve stvari, poput pravopisa, zabranjene.
I ne znam zašto ih u školi uopšte i uče onom - neću, nisam, nemam, nemoj, ili bilo kom drugom glupom pravilu, kada svi znaju, koji šalju te glupe poruke, da se ne-ću kaže i piše odvojeno, a da su „nemam" i „nemoj" gluposti koje su izmislili roditelji, samo da te u nečemu spreče, te da se stoga i ne pišu ni zajedno, ni odvojeno.

Uostalom, eno ga i Tramp, nepismen, pa je Tramp, a koji si ti kurac, leba ti, sa svom svojom precenjenom pismenošću.
Ko dinosaurus se osećam baš pre nego što će da tresne džinovski asteroid i zbriše samo one koji upotrebljavaju zarez i tačku.
Kako drukčije kada ti stigne dečja poruka - „dobijo" sam pet iz pismenog. Ma, leba ti! A ko ti je dao? I gde prodaju bombe da bacim jednu na školu i učitelja.
Šta da vam pričam, uzdržavam se od ozbiljnog zločina po ceo dan.

I ne uklapam se ni u šta. Pogotovo kada me nateraju da nečemu prisustvujem, kao pre neki dan kada su me Marija i Olja vodile na Aljošinu predstavu povodom završetka četvrtog jebenog razreda, u kojem je, fino dete, „dobijo" gomilu petica i, hvala Bogu, poneku trojku, od kojih se ponosim onom koja je pala iz srpskog nedugo pošto sam ga podučavao pisanju.
I pazi sada, na kraju predstave čitaju najbolji đaci (tri curice i jedan dečak, baš kao u moje vreme) najbolje pismene sastave o svom školovanju.
Nema šta. Dete od deset godina, sve sa punđom i karminom, lepo kaže: „Sećaću se divnih trenutaka provedenih u školi, sa dragim drugovima i drugaricama...".

Ma, leba ti, gotovo sam uzviknuo i napravio jednu od onih gadljivih faca, što je Mariju iznerviralo, pa me je pitala, prezrivo, šta bih joj ja dao.
Dva keca, odgovaram odmah, to jest, tri. Jednog njoj, jednog učiteljici i jednog roditeljima koji dete uče da priča kao na partijskom kongresu.
Naravno da sam istog trenutka proglašen za autistično čudovište, asocijalnog kretena, koji ni na dečjoj priredbi ne zna da se ponaša.

Zato sam se spakovao i pravac kući, da čitam i razmišljam o prolaznosti vremena i neprolaznosti svakog idiotizma.
I o tome kako mi, u stvari, decu teramo na te telefone, i u te SMS gluposti pošto tamo, izgleda ima mnogo više toga da se pronađe nego kod sopstvenih roditelja.
Zato sam i odlučio da pokrenem nešto sasvim novo i da krenem od korena.

Prvo ću da napravim malu „SMS Bibliju". Pa onda „SMS istoriju sveta" i „SMS istoriju Srbije".
Sve sa emotikonima, da ne smaram decu predugačkim porukama.
I već vidim kako će to dobro da izgleda. Mojsije će, još sa brda, da pritisne opciju „send to all" i šibne poruku: „Dobijo sam zapovesti".

Adam će Evi da pošalje jabuku, a ona njemu tri srca. I onog smajlija, koji znači samo jedno.
Kajafa će Pilatu da pošalje onaj krstić, i kratko - razapet, a ovaj će da mu odgovori sa: „LOL".

A tek kada pređemo na srpsku istoriju. Pa Nemanja krene da šiba poručice sa onim smajlijem sa svetačkim oreolom, što znači: Pomozi mi, sveti Georgije. A svetac odgovori prstom podignutim uvis, što znači da će drvo upravo da padne u bunar, i to celo, ko na RTS-u.
A poruke nepismenog Miloša Obrenovića? E, tu će moja deca da se pronađu.