KOLUMNA, JEVRIĆ: Gospodin srce i njegovo pravo

KOLUMNA, JEVRIĆ: Gospodin srce i njegovo pravo


Lako je Grobarovu da pije kad ga ujutru ne grize savest”, bila je čuvena rečenica Brane Petrovića. Nikad mi nije nedostajalo piće.
Nedostajala mi je jutarnja griža savesti. Tada sam sedao za pisaću mašinu i pisao. Budio me je nedostatak alkohola u krvi.
Budio sam se u četiri ujutru.
Naročito ako se prethodne noći ne bih uradio kako treba.

Jurio sam se sa utvarama, otvarao Pandorine kutije i borio se sa stidom pokušavajući da se prisetim šta se prethodne noći dogodilo.
Bio sam mlad pisac na trećoj godini filozofije, s dve objavljene knjige.
„Mladi su pisci kao mladi konji”, pisao je Andrić. „Nisu loši zbog toga što ne mogu skočiti, već zbog toga što ne znaju kad ne treba skočiti.”

Od sedam, kad se otvarao, pa do jedanaest, kad je bio fajront, sedeo sam u „Kolarcu”.
I čekao ko će naići. Čekao da neko dođe.
„Ako čekaš dovoljno dugo, uvek neko dođe”, govorio je Arsa.
„Koji Arsa?”
„Kako koji, znaš valjda Arsu!”

Bio sam slavan tip u Knez Mihailovoj, i to mi je bilo dosta.
Moj roman „Admova glava”, koji su objavili Slovenci, našao se na listi bestselera.
I devojke su me volele. Ali su mi veze bile kratke.
„Kad se vidimo?”, pitale su.
„Kad svratiš u ‘Kolarac’. Ja sam tamo od ujutru do uveče.”

Najveći problem mi je bio kad bi se pojavile po dve u isto vreme. Uz malu pomoć velikih prijatelja, i to sam rešavao.
Živeli smo u najboljem od svih sistema, u kojem je postojao i Odbor za zaštitu imena i dela Josipa Broza, a nije bilo kafe, deterdženta, ulja, nafte… Vozilo se par-nepar. Jedan dan parni, a drugi dan neparni.
U kojem je postojao član 133 za verbalni delikt.
Meni nije trebalo više slobode. Više slobode treba netalentima.
Koliko god da sam držao antidinastičke govore i psovao majku Obešenom, čije su slike visile svuda od Triglava pa do Đevđelije, nisam se jedio na to što su me hapsili. I nikad se nisam pitao zašto ne hapse one druge.

U zavadi sa Hadži Čaršijom Salijeri, bio sam protiv, bio sam apriori protiv… Jednostavno sam bio antiprotivan.
Govore sada o Drugoj Srbiji. Druga Srbija je Hadži Čaršija Salijeri, koja je uvek postojala i koja će uvek postojati.
Kojoj nije teško da se prihvati posla kojim se uvek i bavila, DENACIONALIZACIJOM Srbije. Nikad mi nije bio problem da joj pljunem u lice, da joj povratim među sise što vise.

Ona voli samo mrtve pisce. Miljenici čaršije moraju biti uredni i fini.
„Ja nisam pesnik, ja sam BANDIT i misao je moja bomba na skveru!”
Sedeo sam sam ujutru kad se Gospodin Srce, Aleksandro Sekulić pojavio na vratima „Kolarca” brišući oči pune suza.
„Šta je, Aco?”
„Umrije Blažo.”
Blažo mu je bio otac, koji je umro deset godina ranije.
„Aco, bolan, zašto sad plačeš? Posle deset godina.”
„Ali umre Blažo misleći da sam peder. Nikad me sa ženskom video nije. A da zna kako sam se projebo otkad sam postao slavan pisac.”

Tih dana je Aca zbario novu ribu. Bila je to u to vreme čuvena Gordana Stošić, Goga Nimfomanka.
Bila je profesor engleskog jezika u nekoj školi u Zemunu.
Pisala je erotsku poeziju i došla je kod Aleksandra da joj napiše predgovor za knjigu „Drhtulja”. Dopala joj se vesela pesnička družina i odlučila je da tu ostane.
Aci su se tresle ruke dok ne bi popio čokanče vinjaka.
Doturio sam mu flašu na kvarno ispod stola.

Aca se polako oporavljao.
„Je l’ znaš ti Gogu?”
„Ko ne zna Gogu! Dobra pesnikinja, još bolja riba.”
„Dođe sinoć kod mene i kaže mi ‘Aco, gotovo je s tvojim seksualnim kompleksima’. I odvede me u stan kod jednog našeg eminentnog naučnika. I ne samo da mi ih ne razbi nego ih još više nabi.”
„Šta se desilo?”
„Na moje oči mu popuši kurac.”
Đole, šef sale u „Kolarcu”, i oberštrumpf kelner Rade su rzali od smeha. Smejao sam se i ja. A i Aca obrisa suze i popi vinjak.
Samo je Mića vrteo glavom ljuteći se što pijemo na kvarno.

Počinjao je dan.
Došlo je leto 1990. Pedeset pisaca, deset slikara, hor Patrijaršije, pojci Pavle Aksentijević i Svetlana Stević krenuli su u Srpsku Krajinu da podrže SDS Jovana Raškovića.
Ja sam išao da izveštavam. Svaki rat na početku liči na svadbu.
Išli smo od sela do sela. Jovan je govorio, pisci i pesnici recitovali, govorili.
U vazduhu se osećao miris baruta, koji smo ispirali vinom.

Nekakav Veljčina iz Vrlike ili tako nekog mesta skupio je novinare i pričao nam da su Hrvati u jame bacili radioaktivni otpad. Ja mu nisam verovao. Pozvao sam Dragoša Kalajića i zamolio ga da mi po fotoreporteru Zoranu Tataru pošalje Gajgerov brojač. Gajgerov brojač je imao kutijicu s rudom uranijuma radi provere ispravnosti.
Spuštao sam se u jame i merio radijaciju. Gajgerov brojač je ostajao miran.
Spavali smo u bogosloviji Manastira Krka.

Kad bi se prašnjavi od puta vratili u manastir, čekalo nas je dobro ohlađeno vino. Obilazio sam pisce i slikare i proveravao ko je radioaktivan, a ko nije.
Aca, koji je poslužio Miliću od Mačve kao živo platno, hteo je da proba. Stavio sam mu komadić rude iza zadnjice i krenuo da ga merim.
Prvo sam mu izmerio glavu, a onda se spustio do prepona.
Gajgerov brojač je pokazivao radioaktivnost. Oko nas su se skupili i ostali.
„Lele, mene, Aco! Tebi je izgleda radioaktivan!”

Aca je izbezumljeno gledao u Gajgerov brojač. Merio se svuda po telu, ali kad bi krenuo prema preponama, Gajgerov brojač bi poludeo.
„Auh, Evgenija”, zavapio je. „Mora da se kresala s nekim radioaktivnim crncima.”
Acina tadašnja ljubav bila je makedonska slikarka Evgenija Demijevska, koja je živela u Parizu.
Tek sutradan sam mu pokazao uzorak rude.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar