KOLUMNA, JEVRIĆ: Grobar je ušao u kafanu „Zora” i još s vrata zakukurikao: „Da li je napor biti Kapor?”

KOLUMNA, JEVRIĆ:  Grobar je ušao u kafanu „Zora” i još s vrata zakukurikao: „Da li je napor biti Kapor?”


Kapor, koji je uvek sedeo u pročelju kafane s Tasom, šefom „Zore”, znao je šta je njegova građanska dužnost. Vadio je novčanik i pružao Grobarovu novac prema potrebama i mogućnostima. Bio sam ljubomoran na one koji su sedeli s Kaporom. Na Ivicu i Batu, knjižare u Cetinjskoj. Nikad više Beograd neće imati takvu knjižaru. Mogao si da sediš na podu, slušaš muziku i čitaš najnovija izdanja.

Tasa je odavno otišao u penziju i vratio se, mislim, u Veliku Gradišku.

Kapora i Grobarova odavno više nema među nama.

„Zora” je prvo pretvorena u neku kockarnicu, a onda u klub. Ne oseća se više miris kavurme i kuvane rakije.

Sećam se te sedamdeset sedme, kada smo sa strahopoštovanjem ulazili kroz vrata „Zore”.

Sećam se kada je Krca – „Vama od srca skandalozni Krca”- izašao kroz staklo umesto da otvori vrata.

U „Zoru” smo dolazi ponedeljkom i petkom posle osam.

Nemanja Mitrović, Vlada Pištalo, dr Aleksandar Jerkov, tada gimnazijalac, Brana Veljković, Miša Đorđević, genijalni dečji pesnik, koji je pio vinjak dok smo mi pili vino.

Za stolom do nas su sedeli Miljurko Vukadinović, Sinan Gudžević, Atif Džafić….

Ni slutio nisam da će se Kaporovi i moji putevi ukrstiti u bespućima rata.

Te noći smo ostali u kafani i kad su pogasili svetla.

Mikan nas je požurivao, ali je još pića bilo za stolom. Objavio sam prvu knjigu priča „Crni kofer”, koju drugosrbijanci zovu „Pandorina kutija”.

(Na sajmu knjiga sreo sam Borisa – Borju Tadića. Tadašnjeg predsednika. Sa obezbeđenjem.
„Samo da znaš da čitam sve ono što pišeš o meni.”

„I treba da čitaš. Zato pišem.”

„Pisćemo i mi o tebi”, rekao mi je. I održao obećanje.)

Mi smo proslavljali izlazak knjige. Mikan nam je dozvolio da ponesemo flaše s vinom i otišao da okreće stolice prema nebu. Izašli smo iz kafane noseći piće, a Edo Višo je poneo i stolicu. U sobi za služinčad kod gospođe Kajsije Majkić, u Knez Mihailovoj, gde sam stanovao, nije bilo stolice.

Edo je nosio stolicu, a ja knjige i vino.

Išli smo prema Knezu Čika Ljubinom ulicom.

Ona je dolazila iz suprotnog pravca.

Bila je noć, letnja beogradska noć. Ja sam imao dvadeset godina i knjigu.

„Hoćete da sednete?”, pitao ju je Edo i ponudio joj stolicu.

Ona je sela i nasmejala se.

„Danas mi je izašla knjiga, a to treba proslaviti”, rekao sam i ponudio je vinom.

Vino je dobro. Dobro je kad te neko u ponoć ponudi vinom.

Ona je uzela flašu s vinom i potegla.

Ja sam u džepu imao vadičep. Zbavio sam ga u kuhinji „Zore” dok sam išao prema toaletu. Stajao je na zamrzivaču. A šta će vadičep na zamrzivaču? Ja sam platio staklo na vratima koje je Krca razbio, morao sam da pokrijem štetu.

Ubo sam se vadičepom u palac.

Otvorio sam knjigu i ostavio otisak prsta na prvoj strani. Umesto posvete.

„Hoćeš li sa mnom?”

„Dokle?”

„Do Kneza, tu stanujem.”

Ona mi je lizala palac iz kojeg nikako nije htela da prestane da teče krv. Krv je kapala i po njenoj beloj košulji.

Rekla je: hoću.
„Hoću gde god hoćeš.”
Edo Višo, musliman iz Trebinja (koji se devojkama predstavljao kao Eduard Višo i koji je sada protestantski pastor u Kanadi), negde se izgubio.
Otišli smo do mene i zavukli se u krevet.

Popili smo vino do kraja, a onda počeli da se ljubimo.
Ujutru, kad sam se probudio, nje više nije bilo u sobi.
„Nisi me ni pitao kako se zovem!”, pisalo je na komadu hartije.
Ujutru sam, umesto u „Kolarac”, otišao u „Zoru”.

Za Tasinim stolom sedeli su Ivica, Bata i Kapor.
„Da li je napor biti Kapor”, zakukurikao sam i poklonio Kaporu knjigu „Crni kofer”.
Nije hteo da primi poklon. Hteo je da kupi knjigu. Od tada smo počeli da se družimo.
Kad smo se sreli na putevima rata u kamenjaru kraj Benkovca, ja sam njemu hteo da poklonim kravu.

Imali smo akciju čišćenja i neprijatelju su naneti teški gubici
„u rogatoj stoci i beloj tehnici”.

Kapor je imao taman toliko godina koliko i Nazor kad je otišao u partizane. Partizani su mu poklonili kravu. Pa, nije valjda Kapor lošiji pisac od Nazora?

2. Muslimani su srušili spomenik Andriću u Višegradu.

Negde sredinom rata Srbi su obnovili spomenik i književnu manifestaciju „Andrićeve staze”.
Na otvaranje spomenika u Višegrad su došli pisci iz Srpske i Srbije.
Došli su i Radovan i Nikola Koljević.
Došao je i Radovanov šef protokola, inače bivši šef sale u „Holidej inu”.
Kad se pravi država, onda se pravi od onoga što imaš.
Pisci su sedali gde je ko hteo i šef protokola se samo hvatao za glavu.
Za deset uveče bilo je predviđeno otvaranje izložbe slika koju je priredio Nikola Kusovac u Andrićevoj kući.
Negde oko pola deset pozove Kapor šefa protokola i šapne mu: „Jesi li ti spremio kilo kafe i šećera za Andrićevu majku?”
„To mi u pola deset kažete! Gde da sad pronađem šećer i kafu za Andrićevu majku?”, zakuka šef protokola, kome je inače bilo dosta pisaca koji su dolazili kod Radovana kad god su hteli.
U sali nastade smeh i pripiti pisci krenuše ka Andrićevoj kući.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar