KOLUMNA, JEVRIĆ: Lepi Lane iz blokova

Lepi Lane nije uopšte bio lep. Naprotiv. Imao je rošavo zgužvano lice, puno bubuljica.
Ali tako smo ga razlikovali od Laneta Klanfe, od Laneta Svinje, tako da je na kraju prihvatio to prezime.
Tako se i predstavljao damama: „Ja sam Lepi Lane!"
A kad krene da pije, onda pije za svu trojicu.

Bio je građansko lice na službi u JNA u rangu zastavnika, a zastavnici najviše piju.
Nekad su ga zvali Zgužvani, ali on je odlučio da mu nadimak bude Lepi Lane. Blok 45 s pripadajućim parohijama je vrlo demokratski blok. Ni istočni ni zapadni blok, već Blok četrdeset pet.
To je demokratski blok, u kojem svako ima pravo da se zove kako hoće. Gde na svetu to ima?

Nekad, za vreme samoupravnog socijalizma, odatle se odlazilo u kafane u centar grada. A onda se centar rasprsnuo. Zatvoren je „Bermudski trougao", a ono kafana što je preostalo, turilo takve cene da pošteni alkosi više tamo ne dolaze. A i što bi? U bloku i na Savi otvoreno je pedeset kafana koje rade dok ima gostiju. A i daju piće na crtu. Nekad je ovde živeo Slobodan Milošević. Još se sećaju Mire Marković, koja je s papilotnama dolazila u školu da vidi deci ocene. Sećaju se i generala Žike Panića. I Vučića i njegove bibliotekarke. Radovan Karadžić je imao ovde svoje poslednje boravište.

Ima ljudi koji po dvadeset godina nisu otišli u centar.
Lepi Lane je jedna od legendi bloka.
Lepi Lane se zabavljao sa zubarkom Anom, koja je imala više od šezdeset godina, ali ga je ostavila zbog Dušana, koji je imao četrdeset godina manje.
To je Lepog teško pogodilo. I počeo je još više da pije.

Bio je noćna mora svih kafana u Bloku 45. Negde je zbavio avijatičarsku uniformu i predstavljao se damama kao pilot.
Nema u bloku kelnerice koja se njegovom dolasku raduje. Još ako frljukne koju! A uvek popije. Onda sedi sam za stolom i podurlava opisujući svoje ratne godine iako nije dokazano da je u ratu učestvovao. Toliko se derunja da rastera i najokorelije pijance.
Propili smo u „Ludari" sve pare koje smo imali.
Ostale su samo neke vojničke čizme. Nove.

Zbavio Lepi Lane neke vojničke čizme i napravio zajeb.
Ponudi ih na prodaju Banetu, ne znajući da je Bane pukovnik. Bane pobaca čizme niz ulicu psujući.
'De si našao da nudiš vojne čizme na prodaju pukovniku?
Lepi Lane je bio poreklom iz Surduka. Tamo je imao deda strika, koga nikada nije video. U neko doba dok smo cedili vinjak, jave Lanetu da mu je umro deda striko. Krenemo nas trojica za Surduk.

„Čuj, sine, znam šta ćemo. Idemo na sahranu. Da vidite kako se na sahranama u Surduku pije. Još pre deset godina ispeko deda rakiju za sa'ranu. Tu rakiju da probate."
A tamo nas dočekaju ko rod rođeni. Pijemo rakiju koja se u ustima ne oseća. Samo zapeče kad u stomak stigne. Kakvi viskiji i tarakovine.
Rakija kao da je od otrova poskoka pravljena.
Ispeko striko za života pa odstojala deset godina. Nije mu se žurilo da umre.

Jedan po jedan polegaše ukućani. Koje p'jani, koje trezveni i umorni. Ostanemo pored sanduka Kukrika, Lepi Lane i ja.
Duga noć, razveze se priča. Kraj mrtvaca ostadosmo samo nas trojica iz Beograda. Približavali su se treći petli.
„Ima u Banjanima nekakav Turko Miljanov. Njemu je zabranjeno da ide po sa'ranama. Uvek nešto napravi. Umre neki vodnik, njegov rođak, i ostavi u amanet da ga u Banjanima sahrane. A u Banjanima u svakoj kući sanduk i kolevka. Na tavanu, za svaki slučaj. Daleko su Nikšić i Bileća.

Pošto lafet s mrtvim rođakom nikako da stigne, snesu kovčeg s tavana i u njega legne Turko. Obriju mu brkove, stave brašno po licu, pokriju do grudi čaršavom i ostave da čeka prve žalbenike. U zoru stigne rođak iz Bileće koji mrtvaca nikad nije video. Prekrsti se i krene da poljubi Turka u čelo. A ovaj ga iz sanduka udari glavom u glavu. Tri meseca je proveo nesretnik u Dobroti dok ga nisu od Turkove šale nesretnika opravili."

Smejemo se i pijemo deda strikovu rakiju. Duboka je noć, priča priču stiže.
A i rakija, brate, dobra. I što je najbolje, ima je kol'ko 'oš. A ni duvana ne može da nestane.
„A kod nas u Topoli bila dva jarana. Bekrije. Mile i Cile. Ništa nisu radili, samo skurnju pravili. Ta dva pobratima o jadu su varoš zabavila. I umre Mile.
Svi došli, samo Cileta nema, a svi se njegovog dolaska i pribojavaju.

Eto ti pred zoru i njega.
„Lele mene, Mile, brate moj,
Lele mene, s kim ću sada cure ganjat,
Lele mene, s kim ću sada rakiju pit..."
Rodbina se zagleda, dobro je, misle, a Mile poče da udara dlanom o dlan i produži:
„Ajmo sada svi.
Lele mene, Mile,
Lele mene, Mile,
lele mene, Mile..."

Opet smeh. Čak se i deda striko u sanduku osmehuje.
Negde pred zoru, kad su zakukurikali prvi pevci, popusti peškir kojim su striku podvezali vilicu da se ne otvore usta. Škripnuše vrata.
Razjapi mrtvac usta.
Nije im bilo svejedno, ali pošto su sabili litrenjak, sve im je izgledalo normalno.
Lepi Lane skoči, uzme jabuku i stavi je strikanu u usta.

U Beograd smo se vratili ekspresno.
Ujutru. Nismo čekali sa'rane.
Zgodni Žare s tamnim naočarima sedi i pije rujno vino u potaji.
A naočari stavio jer naplavili ga rođaci kad su videli šta je uradio.
Večeras će s nama na konak, izbacio ga tata iz gajbe. Dobio doživotnu zabranu dolaska u svoje selo.