KOLUMNA, JEVRIĆ: „Stara Jalta”

KOLUMNA, JEVRIĆ: „Stara Jalta”


Šta me boli kurac, ja sam dama”, rekla je Lavica i odjezdila prema kuhinji. „Kuvaj kafu sam sebi!”
Serž je kuvao veliku kafu.
Abortušu. Tri kašičice kafe bez šećera. Bila je to demokratska kafana. Svako je sebi kuvao kafu.

Splav na mestu gde Sava ulazi u grad.
Odmah do Svinjske plaže. Tu su nekad Bežanijci dovodili svinje na kupanje. Splav je bio mali, naheren, propuštao je vetar, a ako bi se svi gosti nabili na jednu stranu, i splav bi naginjao tamo. Uvek mu je falilo poneko bure. Ali mu gostiju nije falilo. Bili su tu, naravno, i peć i šporet na drva, stari smederevac, ali je i to teško pomagalo kad dunu vetrovi niz Savu.

Sedamnaest godina sam proveo kao podstanar. A onda sam dobio nagradu za najboljeg ratnog reportera i stan u naselju Ivana Ribara, blizu Save. Čitave noći smo Bojan Lazović, moj ratni drug i novinar Radio Beograda, proslavljali useljenje. U četiri smo odlučili da prošetamo pored Save. Nosom iskusnih pijanaca namirisali smo ovo mesto. Videli smo svetlo koje čkilji i preko mosta koji se ljuljao došli do splava-kafane.

Zalupali smo na vrata. Otvorio nam je dedica, noćni čuvar koji je istovremeno bio i oberkelner.
Pili smo ko pruski oficiri, proslavljali smo moje useljenje i završetak drame Žitije Sipca Dobrovoljca.
Onda nam je palo na pamet da bismo mogli da se malo i okupamo kad smo već stigli do reke. Svukli smo se i skočili u vodu. Bio je februar i hladna voda nas je otreznila. Zalud smo trošili lovu na piće.

Dedica nas je uvio u prljave stolnjake, založio i peć i smederevac, i skuvao nam belo vino pošto crnog nije bilo.
Utom su počeli da stižu i jutarnji gosti. Oni koji sabiju po tri dupla vinjaka pre nego što krenu na posao. Bila je to prva linija šanka Bloka 45.
Kako sam tu došao, tu sam i ostao narednih deset godina. Sve dok se splav kojem je Bata bio treći vlasnik, „Stara Jalta”, nije raspao i dok nisu Batini sinovi na tom mestu napravili novi.

Komarac je uleteo u uvo Bate Lakija, Bate Hijavate, gazde kafane. Bata je genije.
Skakutao je na jednoj nozi pokušavajući da istera komarca.
Ali komančeros je ulazio sve dublje u uvo.
Nikada se nije saznalo ko je predložio sprej.
Ko mu ga je dodao.
Bata Laki je isprskao pola spreja u uvo
i komarac je bio gotov.

Od tada Bata Laki ne čuje na jedno uvo.
Niko ne zna da li je to desno ili levo uvo.
Da li je levičar ili desničar.

Stari naziv kafane bio je „Stara Jalta”.
Kad se nije igrao tablić, u skladu sa imenom kafane tu su se svakog jutra vodili ozbiljni geopolitički razgovori.
Kad bi mu se dopalo šta s levice, Bata Laki je odlično čuo na levo.

Ako bi na splavu postalo gusto, ako je bilo više desničara, Bata Laki je puštao u upotrebu samo desno uvo, u koje je uleteo komarac.
Andrić beleži da je jedno vreme čitava turska vlada loše čula. Nagluv je bio presednik vlade pa su se i svi članovi trudili da stave sagovornicima do znanja da i oni loše čuju.
Bata je bio demokrata.

Dozvoljavao je gostima da čuju na oba uva.
Ali su gosti iz poštovanja prema njemu i restauraciji „Stare Jalte” uglavnom vikali, mada se dešavalo da ponekad neko i zapeva. Pevali su Neda Arifović, Isa i ostali.
Neupućeni su, prilazaći kejom pored kafane, mislili da se ko zna kakva frka dešava na splavu.
Mjaukalo se jedino kad bi svratila ekipa vatrogasaca, koji su jednom prilikom bili poslati da skidaju mačka s drveta.
Zato su svi mjaukali kad vatrogasci uđu.

Kad nisu gasili zapaljene splavove, vatrogasci su lovili smuđa i samoubice ispod Savskog mosta.
Osamdeset odsto onih koji bi skočili s Brankovog mosta uspevali su da izvade iz reke. Ali i samoubice su se uveštile -skakali su na beton.
Zbog njih je i Ćopić izabrao beton.

Mene su zvali Sjebojša Jetrić jer sam od jetre uspeo da napravim jetrenu paštetu. Za taj špic namet imam da zahvalim Slavku Štimcu. Bivše alkose su vrlo poštovali.
Dolazio je pilot Roki, kome se putnica porodila za vreme leta u Australiju.
Zbog toga su ga zvali Roki Babica.
Sloba Profa je bio šef katedre na nekom fakultetu, ali ga to nije spasavalo od guljenja luka kad se kuvao pasulj.

Zatim Bata, kapetan, koji je svirao usnu harmoniku i nosio belu kapetansku uniformu. On je bolje od čuvenog Čede iz še’setosmaša oponašao Josipa Broza Tita.
Bio je duhovit na poseban način. I nije bio kapetan. Ni Bata. Bio je inženjer Nikola Pavlović iz Mlatišumine koji je zavoleo Savu. Pre neki dan je umro. Sahranili smo ga na Lešću.
Najviše priznate dece je imao Nine.

Nine je nekad živeo u Francuskoj, a tamo dete ne može da se da na usvajanje bez očevog pristanka. Nine je bio tata i žutoj i crnoj i beloj deci koju su naše privremene radnice najstarijeg zanata uposlene na San Deniju davale na usvajanje. Kako bi se koja porodila, zvala je Nineta da prizna dete kao svoje da bi mogla da ga da na usvajanje.
Nine je imao veliko srce i nijednu nije odbio.
Nine je valjao divča vize, divča šare, pasoše sa divča šengenom i orginal vijagru.
Nekad je bio u Legiji stranaca.
Njegove mušterije su s prezirom gledale na nas ostale, ali su šare kupovali.

Vijagru su kupovale penzionisane službenice „Jata” za svoje precvale ljubavnike.
Posle je Nine poginuo u saobraćajki.
Izdalo ga je srce.

Nema više ni Nede, ni Ise, ni Kaluđerka, ni Bate Lakija… Nema ni Kapora, ni Gage Nikolića, ne pravi brodove svoje Pavle Vuisić.
Ali zato je stigao Toma Prezidente da se i on učipi na Savi sa dve sojenice za dž. Odmah do Svinjske plaže. Ako su mogli Arkan i Čume, može i on.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar