KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Nekršteni na krstu

Bejbi Amfi ubo je u živac i glasno izrekao ono što znaju i oni koji nikada nisu čitali svete knjige o uživanju u neoprostivim grehovima i mučenju u potkupljivim vrlinama - abortus je isključivo igra ženske volje i ženskog mozga

Amfilohije Radović je najživlji dokaz da su postustanički Srbi potomci preživelih odmetnika i otpadnika koji su još tokom prve polovine 19. veka kidnuli s genocidno pripitomljenog Divljeg zapada kako bi izbegli štrojenje i ostale posekotine zbog svojih desperadovskih poduhvata. Sklanjajući se od rasizma istočnjaka i Građanskog rata severnjaka i južnjaka, marva istorije i galijoti sudbine su ih dobacili do teritorija Srbijice, gde su se revolveraške pobegulje trajno nastanile, verovatno zato što ih je brđansko-dolinsko treperavo podneblje podsećalo na Dodž Siti sa okolnim vidikovcima, zemunicama i stočarskim običajima kakvi se mogu ugledati samo još na nebeskom svodu Kolorada, Arizone i Montane.
Da budem još precizniji - titularni sveštenik Amfi je najbliži poznati potomak čuvenog vesternskog sudije Roja Bina, srditog starca i prognanika, koji je u stanju sužene svesti i proširenih vena odlučio da se stavi u službu zakona, pretvarajući svoj salun u sudnicu u kojoj je prestupnicima sudio pljoskom viskija i koltom 45 na Bibliji, izgovarajući i odbranu i optužbu, a da bi nakon trostrukog eksiranja izrekao presudu - vešanje na konju ili vešanje na barskoj stolici ili vešanje na ramenima streljačkog voda. Kada bi mu poneki pametnjaković ili federalni moralista prigovorio preteranu improvizaciju, mitski sudija Roj Bin bi samo odmahnuo glavom i ispljunuo sažvakani duvan. „Ja poznajem zakon", progunđao bi ponosno. „Čitav život sam proveo u njegovom gnusnom oglušivanju."
Oduvek sam verovao da je Bog poslao Amfija baš ovde kako se Atanasije Jevtić, navučen na italijanski fudbal i ustaški front, ne bi ucrvljao od samotnjačke čamotinje; i kako se bestselerski terapeut za deratizaciju i dezinsekciju Vladeta Jerotić ne bi previše zaboravio u svom mudrijaškom farisejstvu i lažnom mesijanstvu sazdanom od opštih mesta iz opšte kulture novokomponovanih vernika i pacijenata. Ali svevišnja vertikala je imala još štošta na umu kada je rasporedila gromovitog duhovnika na obodima od sviju čerečene Srbijice.

Pičkaranje i kletve
Svojim propovedničkim vizionarstvom, poput krvi sočnim i poput baruta suvim, Amfi je tokom hodočasničkog stolovanja mnoge plaćene humaniste i volonterske ateiste izazvao na dvoboj, koji se završavao kukurikanjem kojota i zavijanjem petlova. Što će reći, redovno bi dolazilo do metafizičkog nesporazuma i etnopolitikantskog pičkaranja začinjenog kletvama.
U skladu sa sveopštim progresom, Amfijevi verbalni napadi su postajali sve žešći da bi pre izvesnog vremena u trenutku nadahnuća demonstrirao jedan od vrhunaca svoje veštine provociranja razbucavši sve norme ideološkog umovanja i etičkog etiketiranja. A kako drugačije grmi prorok u mantiji kada se bauk abortusa raširi pred njegovim zažagrenim očima? Mada, moram da priznam da ni u istrazi poturica negativci nisu tako metaforički bukvalno obeleženi za pakao i momentalnu patnju.
Jeste, Amfi je odrežao čistunački govor mržnje i vrlo ubedljivo, pamtljivo do bola, pokazao koliko taj govor pročišćava dušu, produvava jetru, pumpa srce i bistri mozak. Tera na razmišljanje čak i one najposlušnije partijske birokrate, okorele parazite i uštogljene sujete. Oživljava spomeničke likove naše mrtvosane stvarnosti. Ispade da se čitav poredak poremetio zbog jedne liturgijske litanije, pojane u povišenom tonalitetu sa baritonskom snizilicom, kako bi se istakla dubina molitvenog prekora. Bejbi Amfi je, dumajući o pošasti ženskog demonizma, te poredeći ga sa slavnim masovnim negativcima i genijalnim zločincima, još jednom sve nas podsetio na moć koju sobom nosi ispovedanje, slaveći iskrenost kao najkarakterniju osobinu kojom se brani sopstvena i budi tuđa ljudskost.

Nimalo ne čudi onako sumanuto zapenavljena reakcija „prosvećene manjine" i fakultetski obrazovane većine jer je Bejbi Amfi ubo u živac i glasno izrekao ono što znaju i oni koji nikada nisu čitali svete knjige o uživanju u neoprostivim grehovima i mučenju u potkupljivim vrlinama - abortus je isključivo igra ženske volje i ženskog mozga.

Vagina i margina
Da li iko od vas poznaje ženu koju je muškarac naterao da abortira? Retoričko pitanje, svakako, ali i pitanje koje je zabranjeno postaviti. Pritom lukavi Bejbi Amfi zna da je kukumavkasto spominjanje „socijalnog momenta" kao maskiranog alibija zapravo udar na sistem - kojim upravljaju uglavnom žene i femkasti muškarci koji glume majke i kada govore o „migovima", inflaciji ili sportu. Što čini smešnim svaku tužbalicu o muškom šovinizmu jer, na stranu vladajuća ideologija vagine i margine, biologija je ona neumitna sila koja muškarca čini autsajderom i gubitnikom. Biologiji nije potrebno mantranje Bejbi Amfija da ogoli prirodno stanje stvari: žene rađaju decu i ona su njihova svojina, a muškarac je tu samo potrčko kojem se lepi besmislena etiketa oca kako bi bio zakonski sveden na finansijera majčinskih prohteva. Otuda su muškarci najgorljiviji zagovornici prava na abortus. Čisto budžetsko pitanje kad već niko nikada nije dobio očinsku penziju ili bonus za očinstvo. Nema iluzija, ima luksuziranja; nema prihoda osim nedozvoljenog bankarskog minusa. Toliko o abortiranim kontekstima o kojima drve intelektualno razmaženi čovekoljupci, inače svi odreda imućni samci sa zagarantovanim seksom i pasionirani kolekcionari kućnih ljubimaca.
Mešajući znoj i suze kako bi imao dovoljno ulja za miropomazanje na vetrometini, Bejbi Amfi, kao samosvesni rodoljub i bogomdani subverzivac, diže cenu i tim jalovim kurcem zavedenim Srpkinjama poredeći ih s najspektakularnijom i najdijaboličnijom političkom paradigmom kapitalističkog Zapada - Adolfom Hitlerom, svestranim majstorom masovne gotike i tvorcem nekih od najsistematičnijih i najužasnijih metoda likvidacije koji su prevazišli svako do tada poznato značenje „zločina protiv čovečnosti". Naravno da je to duboko uznemirilo ovdašnje petokolonaše i buduće kapoe, koje je do tada bilo gotovo nemoguće probuditi iz sna o evroatlantskoj integraciji robova i logoraša Srbijice.

Strast za smrću
Ali i bez njihove honorarne panike i zaturenom gedži podno Midžora je jasno koliko je jaka fascinacija Hitlerom na liberalno-inkluzivnom Zapadu, gde se nekadašnji slikar i pisac s nedovršenim opusom s predumišljajem tretira kao zabranjeno voće i (anti)religiozni tabu. Samo što Bejbi Amfi ide još dalje u raskrinkavanju mračnog naličja protestantske radne etike i katoličkog pedofilskog celibata. Ono što nam vehementni mitropolit sa skiptarom umesto krsta poručuje za sterilisani Zapad mnogo je opasnije od svakog srpskog nacionalizma ili srbijanskog socijalizma. Elem, bez obzira na sve moguće predrasude, ostaje činjenica da je Hitler odveć ljudska pojava, kako na političkom sazvežđu, tako i u političkom podzemlju. Možda ga se zato i danas svi tako živo sećaju, i dželati i žrtve, i ideolozi i generali, i teoretičari i egzekutori.
Kako god, i nesuđeni nobelovac, Firer i kaplar, samo je jedan od nas, ništa manje božji sin nego oni ili mi, ti ili ja. Njegova mržnja i netrpeljivost krasile su ljudsku prirodu i u Perikleovo i u Neronovo doba. Njegova žeđ za uništenjem drugih ljudi nije njegova, već naša zajednička. A nebrojeno puta se pokazalo da se ta strast za sejanjem smrti ne može prevaspitati, civilizovati, preobratiti. Zašto? Zato jer je Antihrista nemoguće pobaciti. I to je, u stvari, ono što nam Bejbi Amfi poručuje: ako se boriš protiv abortusa, rodićeš mečku. Jer igra je nameštena da bi se dalje igrala, a ne da bi moćniji i bogatiji pobedili.
I posle mi recite da Bejbi Amfi nije zaslužio da mu i bezbrojni protivnici zapale sveću - kad već ne mogu da zapale njega.