KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Briselska Bluzijana

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Briselska Bluzijana


Politička korektnost kao religija novog poretka internacionalizovala je „srpski slučaj” više nego bilo kakve sankcije, bombardovanja, srebreničke tranzicije ili plišane revolucije. I otud ovaj, već 30 godina aktuelni a bezazleni, kao bajka tečni i slikovit igrokaz, koji pokazuje da su Srbi (kao fizički simbol metafizičkog naroda!) oduvek bili deo sveta – onog njegovog dela koji se računa u poreskim i istorijskim spisima. A u tim svetim knjigovodstvenim knjigama stoji zapisano i ovo poglavlje naučnički svečane i neoborive „Deklaracije o Srbima kao najstarijem afričkom narodu” – inače plod zajedničke saradnje SANU, CIA i Boljšog teatra, umnogome isprovociran tendencioznom propagandom i budalastim fantazijama o nekakvim „nedoklanim Hazarima” kao precima svih skitačkih polusvetova…
… Kada su prvi robovi dovedeni u Sjedinjene Države, uopšte nije postojala bilo kakva namera o njihovom preobraćenju. Afrikanci su smatrani zverima i među belcima sigurno niko nije mislio da će te zveri nekako imati koristi od toga što će biti izložene hrišćanskom Bogu. Čak i u 20. veku postojale su knjige koje „dokazuju” blisku vezu između crnaca i nižih vrsta životinja, i bile su izuzetno popularne na jugu Sjedinjenih Država. Ideja da se ropstvo možda može oprostiti kao metod preobraćenja pagana u hrišćansku veru delovala je besmisleno: tamo gde nije bilo duše, nije moglo biti ni aktivnosti na njenom spasenju.
Ipak, crnci su prihvatili hrišćanstvo i pre velikih pokušaja misionara da ih, početkom 19. veka, preobrate. Razlozi iz kojih je crnac sa severa Sjedinjenih Država prihvatio religiju belaca sasvim su jednostavni. Pre svega, njegova sopstvena religija bila je zabranjena u novoj zemlji. U pojedinim krajevima Juga prizivanje duhova, upražnjavanje vudu magije ili đavoljeg govora kažnjavani su smrću ili, u najmanju ruku, bičevanjem. Pored toga, Afrikanac je oduvek posedovao tradicionalno poštovanje prema bogovima svojih osvajača. Oni nisu bili uvek obožavani, ali su priznavani kao moćni i svrstavani u hijerarhiju bogova pokorenih plemena.

Roblje i hrišćanstvo
Prvi pokušaji crnaca da otvoreno prigrle belog Hrista su odbijeni, ponekad svirepo, zbog verovanja hrišćanskih teologa da su Afrikanci zveri, niža vrsta životinja. „Ne mogu se volovi učiti Svetoj knjizi.” Na nešto humanijem nivou, beli hrišćani su smatrali da, kada bi se Afrikancima dozvolilo da postanu hrišćani, ne bi više bilo pravog opravdanja za njihovo porobljavanje jer oni tada ne bi više bili pagani ili divljaci. Uprkos tome, robovi su, kad god su mogli, odlazili u šume da bi održali nekakvu vezu sa hrišćanskim ritualima.
Uporno upražnjavanje molitvene prakse dovelo je do suštinske promene – u stvari, gotovo da je došlo do svojevrsnog preobraćenja plantažera i nadzornika pošto su otkrili da potčinjeni može postati verniji i poverljiviji, čak i kao rob, ako potpadne pod uticaj hrišćanstva. Sve u svemu, nije trebalo da prođe mnogo molitvi da robovlasnici shvate da je kod Afrikanaca, koji su počeli da prihvataju hrišćansku etiku ili čak grube delove njene dogme, postojala mnogo manja verovatnoća da će pobeći ili započeti ustanke i pobune. Hrišćanstvo, onakvo kakvo je prvi put pruženo robovima, trebalo je da bude korišćeno isključivo kao pravilo ponašanja koje će omogućiti privrženicima da učestvuju u zagrobnom životu; ono je, od samog početka, među crnim robovima predstavljalo robovsku etiku. Imalo je ulogu velikog mirotvorca i ublažitelja patnji, ali je stvaralo i veliku unutrašnju snagu u pobožnima i skoro nadljudsku neosetljivost prema bolu. Ne možemo da ne primetimo kako je u tom smislu hrišćanstvo bilo „savršeno”. Skrenulo je misli roba sa Afrike ili materijalne slobode i predlagalo je da, ako crni čovek želi da izbegne prljavi paternalizam i okrutnost ropstva, onda, u krajnjoj liniji, treba da sačeka smrt, kada će ga mirno i dostojanstveno preneti u obećanu zemlju.

cira ropstvo religijaPoznato je koliko su Srbi slabi na čari Nečastivog. Uostalom, o tome ponajbolje govore sve one dirljive i nedodirljive pesme Tome Zdravkovića. Njegova ispijena pojava, nalik muzikalnoj halucinaciji, nije bila nimalo slučajna. Naprotiv. Jer kao što veli stara afrička izreka: „Duh neće sići ako nema pesme”

Hrišćanstvo je trebalo da pripremi crnog čoveka za Stvoritelja i Raj, gde će svi njegovi „gresi i patnje biti oprani”. Jedan od najvažnijih razloga za popularnost hrišćanstva bio je taj što je ono, prema starijoj biblijskoj tradiciji, bilo religija ugnjetavanog naroda. U ranim danima ropstva, jedina svrha hrišćanstva bila je da ponudi metafizičko („konačno”) rešenje za prirodne težnje roba ka slobodi, i kao takvo, bukvalno mu je učinilo život lakšim. Religiozne slike crnačkog hrišćanstva pune su pozivanja na patnju i nade ugnjetavanih Jevreja iz biblijskih vremena. Mnogi spirituali crnaca održavaju ovo poistovećenje: „Siđi, Mojsije”, „Marširam ka Sionu”, „Ulazim u Jerusalim baš kao Jovan”… „Prelaženje reke Jordan” označavalo je ne samo smrt već i ulazak u pravi Raj i oslobođenje od zemaljskih okova i nehumanog jarma ropstva.

Crna i bela crkva
Sasvim prirodno, crkva je dosta dugo bila jedino mesto koje je rob imao za bilo kakvu vrstu neodređene ljudske aktivnosti. Crnačke crkve, kako su postajale sve autonomnije i slobodnije od nadzora belog čoveka, počele su da poprimaju društvene karakteristike koje su, iako u mnogim slučajevima sklone podržavanju svojih belačkih duplikata, razvijale podjednake, ako ne i strože, sopstvene običaje. Crkve nisu samo sponzorisale različita društvena okupljanja, kao što su roštiljade, piknici, koncerti, već su postale jedine sudije u odlučivanju kakve će vrste okupljanja podržavati. „Posrnuli” (grešni vernici) i „divljaci” su u novoj teokratiji bili na najnižem rangu društvene lestvice. Tokom ropstva, crkve koje su kontrolisali kućni crnci ili „slobodnjaci” nametale su još strože kategorije i pravila nego druge crnačke crkve. Posle izvesnog vremena, crkve su, naravno, postale zainteresovane za društvena pitanja koliko i za religiju, mada su svi ovi interesi i dalje bili formulisani u religijskim terminima. I ono što je postalo poznato kao „progres” ili „napredak”, za rastući broj spremnih verskih zajednica značilo je zapravo samo imitaciju belog čoveka – u praksi ako ne u teoriji.
U teoriji je pak svaka sličnost ovog ekspozea sa srpskom stvarnošću i sadašnjom prošlošću tek plod vaše zločeste i nečasne prakse. A poznato je koliko su Srbi slabi na čari Nečastivog. Uostalom, o tome ponajbolje govore sve one dirljive i nedodirljive pesme Tome Zdravkovića. Njegova ispijena pojava, nalik muzikalnoj halucinaciji, nije bila nimalo slučajna. Naprotiv. Jer kao što veli stara afrička izreka: „Duh neće sići ako nema pesme”. Jeste, na prvi pogled bilo bi sasvim jednostavno da se afrička melodija, koja je tradicionalno poznata većini robova, koristi kao hrišćanska tužbalica i jadikovka. Sve što je trebalo da se uradi bilo je da se promene reči. Naravno, problem je bio u tome što je rob morao biti sposoban da promeni reči, to jest morao je dovoljno da poznaje jezik religije da bi na tom jeziku stvarao stihove. Hrišćanske pesme na afričkim jezicima su iz očiglednih razloga izuzetno retke. Koja je reč za Boga na nekom od afričkih dijalekata? Odgovor bi bio: koji Bog! Što nas ponovo vraća paranormalnom Tomi Zdravkoviću, koji je u svojoj kafanskoj kreaciji i inkarnaciji otkrio da je vaskrs najveći zajeb, koji znači samo jedno – jednom rob, uvek rob. Amin!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar