KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Cvetak zanovetak

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Cvetak zanovetak


Već mesecima na berzama i aukcijama, u muzejima i kofi šopovima, u štampanim i elektronskim medijima – vrlo sinhronizovano! – slavi se golem jubilej: pola veka od planetarnog „leta ljubavi”, prvog globalističkog performansa koji se dogodio 1967, na vrhuncu manuelnog (čitaj: ručno drkajućeg) kapitalizma. Te karnevalske, plemenski otkačene i zauvek pomodarske godine i zvanično je dokazano – na najmasovnijem mogućem broju uzoraka! – da je trgovina drogama uvek i isključivo državni posao. U tome se sastojala suštinska subverzivnost psihodelične 1967. godine: privatno preduzetništvo je svedeno na ulično dilerisanje širokog asortimana narkotika za vojnu i civilnu, ratnu i mirnodopsku upotrebu. Kako su droge ušle i u život prosečnih ljudi, posledice su zamaskirane kaligulskim hedonizmom, pretočenim u ideologiju „slobodne ljubavi”. U duhu nonkonformističke demokratije, uveden je „automatski pilot” u spavaće sobe američkih domaćica i američkih domaćina. Da, bila je to godina penetracije i petinga – na svakom nivou, u svakom smislu koji keširani besmisao znači. Situacija drogiranog grupnjaka koja se kod nas odvajkada opisivala narodnim dumanjem: „Jebe lud zbunjenog, a svi se prave ludi.” Pa, ko je onda bio izjeban na kraju letnje sage o slobodnoj ljubavi? E, to je pitanje od jednog dolara s milion nula.
U stvari, odgovor više nikoga ne zanima jer pravo pitanje jeste seća li se uopšte neko od aktera „Cosmic Joke” da ju je zaista preživeo nakon što je, umesto dilanovske „teške kiše”, na naseljeni i platežno sposobni deo majčice zemlje pala „lizergična kiselina”, koja je tako „proširila umove” da se rupe u lobanjama buntovnika i propovednika novog oslobođenja ničim nisu mogle zakrpiti. A kada je to revolt potlačenih mogao da se suprotstavi nihilizmu njihovih gospodara?

Esid za početnike
Nimalo slučajno, esid testovi su postali obavezniji od regrutacije. „Biti u fazonu” značilo je biti na drogama. LSD, heroin, amfetamini i još mnogo opake hemije bilo je na meniju dostupnom poput koka-kole, kokica i američke pite s magičnim pečurkama. „Ekipa s Volstrita” je još jednom pokazala ko je mozak, a ko su dlake na mudima u kosmičkoj hijerarhiji. Neizmerne sociološke i psihološke transformacije šezdesetih zbrisale su velike segmente tradicije na mentalitetskom nivou, a vrhovni vračevi su spremno dočekali još jednu „revoluciju” i izrežirali vrhunski spektakl, te tako inkasirali vrhunsku zaradu, koja je bila tolika da su deo akumuliranog kapitala počeli da prebacuju na Mesec.
Okupljanje generacije odgojene u otporu prema elitama na visokoškolskim ustanovama prizivalo je radikalne promene. To je, u kombinaciji s obiljem slobodnog vremena (u poređenju s ostatkom društva), udruženim snagama rokenrola i droga koje su menjale svest, te opšteg previranja u svetu, iznedrilo revolucionarna osećanja oličena u pojavi kontrakulture – Nove levice i hipi pokreta. Sagledavajući nove potrebe i novo tržište, pod diktatom profita, izvršena je „boemizacija” i njeno širenje u kulturi glavnog toka, naročito u okviru „činovničke” srednje/više klase. Romantičarsko shvatanje „umetničke ekscentričnosti” sa slobodnijim moralnim načelima u pogledu seksualnosti, „opuštenim stavom” prema konvencionalnim manirima i higijeni, kao i sklonost ka negovanju ekstravagantnih raspoloženja pomoću svakojakih droga postali su, uprkos svojoj devijantnosti, regularan način života. Tako je „sistem” apsorbovao kontrakulturu i istovremeno je prevodio u mejnstrim – što i nije bilo teško jer je većina pripadnika kontrakulture, umesto za klasnu borbu, pokazala daleko veće zanimanje za iskorenjivanje protestantske etike (štednja i ustezanje od trenutnog zadovoljstva). Mnogi sledbenici kontrakulture smatrali su da je promena „sistema” pokušajima prevrata u ekonomskom ili političkom smislu traćenje vremena; nisu videli ništa čudno u stavu da će uzimanje esida zapravo doneti promenu.

Godina 1967. je doista bila američka „godina raspleta”, u kojoj se javila spoznaja o drogama kao Svetom gralu svih biznisa

A „Ekipa s Volstrita” je bila tu da usliši njihove želje i kontroliše loše tripove. U tu svrhu stvorili su novog gurua, doktora s harvardskim pedigreom Timotija Lirija, koji je pravio multimedijalni medicinski šou da bi objasnio ljudima kako izgleda idealni trip. Ove predstave su naizgled bile urnebesno naivne – Liri i njegova družina, u kojoj je bio i Alen Ginzberg, govorili su da se trip mora brižljivo planirati kao i godišnji odmor; tako, na primer, moraju se imati posebne ploče i posebne slike – inače to onda ne bi bila „prava” upotreba LSD-a. To su bili doslovce esid kursevi za početnike. Nekoliko meseci kasnije, tokom raznizane 1967, svaki drugi klinac koji bi prošao pored vas bio je na tripu, a devedeset odsto drugih bilo je na nečem drugom. Niko nije bio pošteđen.

Godina raspleta
Pored veličanstvene muzike (koja zaslužuje poseban tekst, i dobiće ga u sledećem broju), 1967. je doista bila američka „godina raspleta”, u kojoj se javila spoznaja o drogama kao Svetom gralu svih biznisa. Nema tog idiotskog snobizma kojim se može objasniti potrošačka logika po kojoj su odjednom finansijski uspešne osobe laskale sebi tako što su se oblačile u (skupu) imitaciju krpa kakve su se nabavljale u „Armiji spasa”; dok su se robne kuće za radničku klasu reklamirale uz slogan „Dobar život”, kao da su šljakerske porodične kuće ekskluzivni domen luksuza. Ulice najvećih američkih gradova postale su neka vrsta zabavnog parka u kojem su deca cveća tripovala i stondirala dok su ih gomile turista posmatrale kao živu atrakciju, a svuda unaokolo bile su radnje prepune ljubičastih trip-knjiga i psihodeličnih postera i plastičnog cveća i perli i mirišljavih štapića i superseksi odeće u mod-mini-ludo-šeširdžijskom stilu. Doduše, pažnju su privlačili i pripadnici „Crnih pantera”, što i nije čudno budući da su hodali s pištoljima u rukama. To niko nije mogao da im zabrani pošto nije bilo nezakonito nositi oružje – bilo je nezakonito upotrebiti ga. Uprkos pravnim nijansama, njihova pojava je izazivala strah, zbog kojeg niko od prisutnih nije stigao da se zapita otkud ti tipovi s pištoljima u flower-power-make-love-not-war gradu kakav je bio San Francisko.
Sasvim predvidljivo, još pre (kalendarskog) isteka „leta ljubavi” hipi scena je počela da gubi smisao. Čak i oni liberalniji novinari, naklonjeni čitavoj stvari, počeli su da pišu o tome kako se Hajt Ešburi pretvorio u običnu gomilu smeća i kako je sada sve postalo prljavo i odvratno. Oktobra meseca je krenula pogrebna procesija za „Hipija, odanog sina mas medija”, koju su organizovali pravoverni hipici, svesni da je ono što su pokrenuli kao autentični pokret mutiralo u bizarni fenomen za široku upotrebu. Jednostavno, čitava stvar je postala previše velika i previše komercijalna.
A nešto ranije, nakon što je navukla dovoljan broj imućnih i njihovih potomaka, „Ekipa s Volstrita” je odlučila da stavi mitski LSD van zakona – čime ga je učinila momentalno najtraženijom robom na crnom, belom, sivom i ostalim tržištima duginih boja…
Iako sve rečeno o impotentno-siledžijskom „letu ljubavi” danas zvuči bezvezno i užasno providno, simptomatično je da su se u ono vreme samo četvorica jakih individualaca otvoreno suprotstavila sveopštoj euforiji (košmarnoj stihiji bezrazložnog, cerekajućeg optimizma) i odmah prozrela prevaru. Bili su to Džek Keruak, Bob Dilan, zatim tada još nedovoljno poznat Čarls Bukovski, kao i jedan budući antiimperijalistički guru Slobodan Milošević, čija će doživotna saputnica ipak nositi cvet u kosi duže i od Džoan Baez.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar