KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Dezertiranje Narednika Pepera

Godina 1967. Najizvikanija godina u istoriji rokenrola - bez obzira na fabrikovanu histeriju koja je označila početak nadrogiranih epoha - bila je gromoglasna u slavu prevratničkih predaka i njihove pionirske buke i besa, a sa istripovanom ambicijom da stvori nešto novo, više od muzike. Tu i leži njena tragikomična sudbina - ne postoji ništa što je više od muzike, ali droge su učinile svoje. Ili kao što reče Dejvid Bouvi: „Revolucija u roku se zaista dogodila, samo što to niko nije primetio."

U godini vaskolikih i svaštarskih senzacija, na vrhu su se iskristalizovala dva do tada nedoživljena svetska čuda - gitara Džimija Hendriksa i glas Arete Frenklin. Pola veka kasnije još se niko nije usudio da Hendriksu dovede u pitanje titulu najvećeg rok instrumentaliste, niti je iko Areti ugrozio zvanje kraljice soula. O njihovim albumima „Are You Experienced" i „I Never Loved A Man The Way I Love You" napisana je tona hvalospeva, poslanica i eseja, ali ono što je mnogo važnije, nikada se više električna gitara nije svirala na isti način, niti je bilo moguće čuti ženski vokal u kojem se nisu prepoznavale vibracije Arete Frenklin. Jedino je podjednako senzacionalni  debi album „Velvet Andergraunda", s Vorholovom bananom na omotu, bio verovatno uticajniji. I eto ga muzičko sveto trojstvo iz '67, koje je obeležilo novu eru (ili preciznije reći „nove ere", s obzirom na trajnu konfuziju i nerazrešivu napetost koju je proizveo sudar idealističkog umetničarenja i komercijalnih iskušenja).

Erupcija crnog zvuka

Iako je 1967. upamćena i slavljena kao godina psihodelije, to jest kao godina kada su droge postale masovna moda igrajući ulogu umetničke muze - što je dovelo do dramatičnih promena kako na vrhu, tako i na dnu - često se zaboravlja da je to bila i godina kada se soul konačno probio na glavno tržište i zaposeo vrhove top-lista serijom hitova koji danas imaju status klasika: „Tell It Like It Is", „Sweet Soul Music", „Respect", „Funky Broadway", „I Was Made To Love Her", „Soul Man", „Cold Sweat", „I Second That Emotions", „Higher And Higher"... Bila je to takva erupcija crnog zvuka - ekstatičnog i zavodljivog do krajnjih granica - da je nemoguće pobrojati sve velike pesme žanra, koji je, iz senke, suštinski dominirao čitavom dekadom i bio najpostojaniji rival pop mejnstrimu. Naravno da su velike ritam i bluz pesme postajale mnogo veći hitovi u obradama belačkih muzičkih zvezda. Ali taj proces crno-belog miksovanja (kreativno nigger-whitey ludilo), koji se etablirao kao dominantna i vrlo unosna estetska strategija u muzičkom svetu upravo u poznim šezdesetima, učinio je više za crnu Ameriku nego svi pokreti za građanska prava američkih crnaca i rasnu integraciju. Kako je vreme pokazalo, Kertis Mejfild i Džejms Braun bili su moćnije vođe od Malkoma Iksa i Martina Lutera Kinga.
Kao što je „čamuga u gusarskom dizajnu", ultrablagosloveni Džimi Hendriks, zvučao nadzemaljski i bio po svim kriterijumima psihodeličniji od bilo kog belog frika, uključujući i blaženo ludog Rokija Eriksona. Kada govorimo o sezoni psihodelije 1967. - uvek sve počinje i završava se sa Džimijevim kosmičkim lukom: od „Purple Haze" do „Litle Wing", od „I Don't Live Today" do „If 6 Was 9", od „Third Stone From The Sun" do „Manic Depression".

Psihodelični rok je bio nezaobilazni sastojak onoga što se zvalo „kontrakultura" i što je podrazumevalo prilično široke ideološko-političke implikacije. Takvo filozofsko palamuđenje prečesto je gušilo, pa i silovalo samu muziku

Psihodelični rok je bio podrazumevajući i nezaobilazni sastojak onoga što se zvalo „kontrakultura" i što je podrazumevalo prilično široke ideološko-političke implikacije, od antiestablišmentskog otpora i miniranja vladajućih konvencija do mutnih vizija vrlog novog sveta. Naravno da je takvo filozofsko palamuđenje prečesto gušilo, pa i silovalo samu muziku. Uostalom, LSD je oduvek optuživan za nedostatak humora u šezdesetima, a Sem Šepard je jednom kazao: „S pojavom 'Dorsa' rokenrol je postao pretenciozan." Nije bio jedini koji je primetio tu pošast. Naročito imajući u vidu da su „Dorsi" startovali istoimenim albumom 1967. i ekspresno postali najpopularniji bend u Americi uprkos svom bukvalno odmetničkom stavu spram uvreženih moralnih načela. Činjenica da je njihova „Light My Fire" dospela na prvo mesto „Bilbordove" liste pop hitova, te da je Džim Morison tretiran kao seks-simbol (muška Merlinka), na prvi pogled žestoko se kosila sa subverzivnom prirodom kontrakulture, ali je zapravo govorila o džinovskoj kontradikciji koja je od početka postojala. Kao i mnogo puta ranije, pokazalo se da ne možeš istovremeno biti u sistemu i boriti se protiv njega, a da se ne pomiriš sa sopstvenim sistemom samoobmana. A ostalo je zauvek otvoreno pitanje postoji li uopšte ikakav manevarski prostor izvan sistema...

Džuboks kao fliper

U stvari, do tada je već postalo jasno da postoje dve vrste ljudi koje se bave kontrakulturom. Jedni koji žele da budu uspešni i komercijalni i da svojim stvarima uđu u glavne tokove kulture, i oni koji žele da ostanu tamo gde jesu - izvan društva. Način koji ti omogućava da se baviš kontrakulturom i da imaš veliki komercijalni uspeh jeste sledeći: uradi radikalnu stvar na komercijalni način. Oni drugi, koji nisu marili za komercijalni uspeh, radili su radikalne stvari na radikalan način i, ako publika ne uspe baš najbolje da shvati o čemu je reč, onda je to bilo to. Zato su, za razliku od Džima Morisona ili Grejs Slik, autori poput Lua Rida, Sida Bereta, Džerija Garsije ili Artura Lija, bez obzira na ogromne međusobne razlike, do kraja svojih karijera ostali kultni heroji. Zapravo, samo su voljom mogula muzičke industrije tako različiti likovi bili trpani u isti muzički koš - jer je tada psihodelija bila trend nad trendovima, o čemu govori podatak da je, nešto kasnije, i matori legendarni bluzadžija Madi Voters snimio „psihodelični album". Iako je mogao da se uveri kako su se njegovi najbolji đaci, „Rolingstonsi", totalno uplatkali petljajući sa psihodeličnim zvukom na prilično očajnom albumu „Their Satanic Majesties Request", inače objavljenom, pogađate, 1967. godine.
Kada debilno pomodarstvo šutnemo tamo gde mu je i mesto, ugledaćemo džuboks nalik fliperu, nakrcan veličanstvenim pesmama, neobičnim hitovima koji su promenili svest i muzičara i publike, i dokazali da nema moćnije droge od muzike: „Strawberry Fields Forever", „White Rabbit", „Heroes And Villains", „San Franciscan Nights", „I Can See For Miles", „Itchycoo Park", „See Emily Play", „Dear Mr. Fantasy"... Ne smetnite s uma da je '67. takođe bila i godina velikih dugosvirajućih debija. Pored već pominjanog Hendriksa, „Velvet andergraunda" i „Dorsa", tu su i prvi albumi danas muzejskih bendova poput „Pink Flojda" ili „Grejtful deda", kao i albumi koji imaju biblijski status ne samo u svetu psihodelije - „Forever Changes" i „Surrealistic Pillow".
I kao da sve pobrojano nije dovoljno, „Kinksi" su odlučili da stvari postave na svoje mesto baš u godini „leta ljubavi" objavivši antologijsku „Waterloo Sunset", koja je momentalno prihvaćena kao najlepša pop pesma ikada napisana.
A pitate se zašto ne spominjem najfamozniji album „Bitlsa" koji je, po dekretu UN, proglašen događajem godine, decenije, samo malo manje značajan od Drugog svetskog rata? Pa, eto, mnogo volim „Bitlse" i mučno mi je kada neko tako veliki tako katastrofalno pobrka grandioznost i grandomaniju, infantilnost i pretencioznost, a od nostalgije načini pompezni bukvar emocija za „duhovno opismenjavanje". Plus pretvori komponovanje pesama u beskrajno nasnimavanje svakojakih budalastih novotarija. Zato je pre dve godine Kit Ričards izrekao čisto muzičarski komentar, ono što su mnogi pokušavali sve ovo vreme da sakriju ili zamaskiraju kulturološkim frazama o menopauzi moderne civilizacije. Elem, ovako je „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band" opisao Kit Ričards: „A mishmash of rubbish" (zvuči govnjivo kad se prevede na srpski). Pametnom jednom dosta, što reče Karl Marks.