KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: El klasiko romalen

Tog dana sam, kao i obično kad se jesen sprema, udubljeno čitao memoare Srđana Šapera „Kako sam zaradio svoj poslednji milion"; dok sam, potaknut glamurozinim štivom, razmišljao kako je život nekima „olimpijada podobnosti", a nekima se svodi na uvođenje sankcija sopstvenom buđelaru, zazvonio mi je telefon, onaj fiksni, što mi na vrhu cipelarnika stoji, na hrpi ručno isheklanih miljea iz nekog tuđeg vremena. Zvonjava se nije prekidala te sam zaključio da me je neko ozbiljno tražio. Tražio i pronašao...
Na moje grdno iznenađenje, začuh cigaretni bariton koji me smesta podseti na dečaštvo, pubertet i prezrelu mladost. Odjednom sećanja navreše kao suze u očima nostalgične raspuštenice. Da, bio je to moj mlađani ortak s Ledene Stene, sa čijim ocem sam odrastao u tandemu za činjenje zabranjenih stvari bez kojih se ne može postati muškarac. Osman Mamutović, poznatiji u inostranstvu kao fudbaler Brandao. Ja sam mu i nadenuo taj nadimak po liku kojeg je glumio Đulijano Đema u makarona-vesternu „Sombrero za potkovicu". Njegov otac Marlon, svestrani kradov i tepački zvrndov, stalno je tulio kako su oni potomci Cigana Osmanlija, hegemonističkih čergara koji su osvajali svet skitnjom bez logorovanja. I, ono, od te nacifrane bajke ispade unosna stvarnost - ko bi rekao da će pikljavi Brandao dogurati do međunarodne ritačke i glavometne zvezde! A ruku na srce, oduvek je više voleo razonodu od sporta i umeo je da dobije ono što poželi „na kurafte". Morao je onoliko da razvija levu nogu jer su mu još kao malom desnu prebili dok je krao bicikle čuvarima „Ogrevinvesta". A i nije se nešto mnogo zanimao za nogomet - kako i bi kad mu je šibicarenje toliko bilo u krvi da nikada nije umeo da izvede aut: čim uzme loptu u ruke, odmah je skemba ispod majice! Eto šta vam je uličarski refleks.
Kad je počeo da se češlja na razdeljak i da menja gaće na nedelju dana, krenuo je u ozbiljan biznis. Prodavao je karamelu za „koka-kolu", pa limuntus za „jupi", da bi posle nekoliko preživelih racija postao tatkov lični kurir za distribuciju „čajnog viskija" - beše to najčistija vrsta bugarskog „džonija", koji je čak i mirisao na fri-šop!

Šanerska viza
Ipak, nije batalio fudbal, a ni fudbal njega. To su primetili i „lovci na delinkvente" iz niškog Radničkog, i pozvali ga na trening - da proba novu jaknu, pantalone i cipele, sve od original kože iz inostranstva. „Ti će biti Brazilac", rekao mu je tehniko Knežević, a Osman je samo odbrusio: „As me kar", i u novom kompletu produžio na štraftu - prema „Zlatiboru", „Unionu", „Atini" i železničkoj stanici...
Onda su ušli u modu višestranački izbori, dotad neviđena senzacija. Dobro se sećam kako je Osmanov otac Marlon, devizni diler pokretnih i nepokretnih deviza, nanjušio džinovski bingo. Prostudirao je sve kandidate i partijske šefove prevodeći ženi i deci o čemu govore na Drugom Dnevniku televizije radnog naroda. Nije mu trebalo mnogo da sabere ono što nije oduzeto, i da ugradi sebe u budućnost domovine... Ubrzo je sklopljen istorijski dil i nakon što je tata Marlon uredno isporučio sve obojene glasove Slobinoj centrali u Nišu, čitava porodica Mamutović je dobila „šanersku vizu s diplomatskom preporukom". Taj komad papira je bio dovoljno težak da otkupi nesmotrenog sina Osmana kada je dopao šaka Žandarmeriji u jednoj opsežnoj finansijskoj operaciji na relaciji Trst - Milano - Torino, s presedanjem u Rimu i Veneciji. Tako je već poodrasli Osman deportovan u Ukrajinu, gde je postao žongler i buljonoša u multipolnom cirkusu „Beket i Mama". S obzirom na to da je bio izrazito crnomanjast i gizdav poput foke s Majami Biča, izabrali su ga za klovnovsko-akrobatsku tačku s loptom. E, kad je jednom počeo pred nepoznatom publikom i makroima s vezama da „tučka bubamaru" - više vala nije prestajao. Njegov kurvarsko tajnoviti život se pretvorio u najjavniju estradu kada je, kao najnovija brazilska nada, potpisao ugovor sa Šahtjorom iz Donjecka, gde je činio takve kalambure da su se aplauzi i skandiranje ubrzo pretvorili u šuštanje konvertibilnih novčanica, uredno složenih u kartonske kutije za cipele i bombonjere...

Ko bi rekao da će pikljavi Brandao dogurati do međunarodne ritačke i glavometne zvezde! A ruku na srce, oduvek je više voleo razonodu od sporta i umeo je da dobije ono što poželi „na kurafte"

A tek kad je otišao u Marselj i doneo Olimpiku iz cuga titulu šampiona Francuske, zabijajući golove ko Serž Genzburg orgazmične hit singlove! Potom je opuljkao za finu kintu i Sent Etjen, ali im je povratio investiciju tako što je dao gol u finalu Liga kupa, koji izvikani Sent Etjen nije osvojio još od onih dana kada je Osman Brandao na obali Starog korita Nišave učio prve finte što s loptom, što s klikerima. E, kada je za još masniju lovu prešao u Džajinu Bastiju, malo se zaneo pa je roknuo glavom provokatora Tijaga Motu i slomio mu njokalicu, i to posle utakmice, održavši obećanje koje mu je dao kada je izlazio s terena. Usledila je polugodišnja suspenzija i ogromna hajka budući da je pičkica Mota igrao za moćni Pari Sen Žermen, tako da je Brandao, devojačko Mamutović, i pre nego što je pobegao u naturalizovani Brazil, morao da calne 20.000 evrića te da odrobija mesec dana... I onda je nestao u pitoresknom Brazilu punom klubova i favela, plaža i masaža - i sve to bez tuš kabina! Ali muka je što se muda brže prazne nego što se žiro-račun puni pa je Brandao morao da promeša guzicu i na karnevalima po okolini Rija...

Nova tezga
Eh! Nekako odvrteh flešbek koji me je vrnuo u jedva prepoznatu prošlost, te najzad, vrlo svestan sopstvene anonimnosti, upitah slavnog sugrađanina: „So ker džan, Brandao?" Tu mi se, po drevnom ciganskom običaju, bivši Osman Mamutović požali kako mu je onaj PSŽ šeik smestio niz afera u Brazilu pa je morao da šturne i odande. A u međuvremenu su mu i lokalni evropejci nacionalizovali „tri reda tezgi" na Glavnom niškom buvljaku, gde je prodavao uvozne žilete i kreme za depilaciju ženskih brkova. Kao razlog su naveli - poligamiju! Kaže mi da su mu to smestile ljubomorne belkinje iako ih je podmirivao svojom skupocenom muškošću kad god mu je klupski raspored to dozvoljavao. Mora da je tuđa džamutka poželela da ih udomi - al' na njegov račun. Sudbino, so te kerav!
Saslušao sam „šabanizovani gospel" i odlučio - ne pitajte me za razlog - da uslišim njegove molitve i pronađem mu novu fudbalsku tezgu u nekom skrovitom klubiću u Grčkoj. Budući da se radilo o „interpolovskom manevru" i uspostavljanju vrhunske komunikacije na najnižem nivou, nije mi bilo druge nego da cimnem saobraćajku Zoranu. Ionako je od mene bila naručila roman „Orleanka na koridorima", o čijem zapletu ne smem i dalje da zucnem iz razumljivih, viših interesa. A i ko drugi u ovoj nesportskoj zemlji ima svetske veze i poznaje pozadinu muvačina u kancelarijama Mister Uefka i Mister Fifka? I tako je kalifatska Zorana zapucketala prstima, naručila dupli „džek" i jednog Berluskonija. Don Silvio se prijatno iznenadio što mu nismo pominjali jahte, orgijaste žurke, crnogorski tobako roud, niti insistirali da papa primi Njegoša. A za Brandao Osmana reče da će ga isporučiti u senoviti Levadijakos pod uslovom da sa svojim zemljacima ne ulazi ni u kakav biznis s maslinovim uljem ili branjem pomorandži. Lako sam ga uverio da se takav zemljak još nije rodio otkako je Bog izmislio tarabuku.
Posle obavljenog poslovnog ručka s produženim desertom, na povratku u domovinu zaobilaznica i poluprobijenih tunela, radoznaloj saobraćajki Zorani - koja nije prestajala da me zapitkuje zašto sam zalegao za „tamo nekog" polupropalog dripca čijeg se lika jedva i sećam - udelio sam ministarski poučnu anegdotu o Cigančetu koje je uporno htelo da kupi belu čokoladu, a kad su ga pitali što je toliko zapeo baš za belu čokoladu, mali garavi je odgovorio: „'Oću i ja jednom da budem musav!"