KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Fajront

Već deceniju i kusur večnosti (ne)ugledni i viđeniji ljudi u Srbijici lomote - između dva kukumavčenja - jednu te istu uprošćeno prostu rečenicu. To mantranje glasi: „Vreme je za promene." Kadrovske, dabome! Ali na sva ta zapomaganja („dokle ja da čekam u redu, a šalter s tiketima se i ne vidi s moje pozicije?") Magični odrečno vrti glavom i bez zamišljenog izraza na licu kazuje svoju verziju spasenja. Ne ide to tek tako, moji kadrovirani a neraspoređeni botovi (iliti „slobodni radikali"). Treba voditi računa o hijerarhiji, o redosledu poteza u kontekstu globalne strategije. Jer od sabornosti do globalizma samo nekoliko „očenaša" nas deli!
Dakle, nema suštinskih mentalno-ekonomsko-rodnopolnih promena (u smislu ko će koga i po kojem redosledu, odnosno ko će određivati pravo prvenstva u orgijanju na duge staze) u „Sistemu" - sve dok se ne izvrši reformacija naše drage i nikad prežaljene crkve. Oprez, ne krstite se pre vremena; i duhovnost može biti zabavna, ispošćeni zemljaci. Za takav doživljaj potrebno je, pre svega, biti ozbiljan, legalistički utemeljen vernik - zahtevati od svoje vere uvek nešto više, još ljudskije, još smrtnije, još promenljivije, još naprednije...
Svakako, reforma koju imam na umu mora da poštuje šizoidni mentalitet nacije, ovaploćen u razmetljivoj pobožnosti i stidljivoj poročnosti. E, sada već čačkamo centar mete. Naša crkva - bez obzira na blago kompromitujuću činjenicu da je hipik Koeljo prepisivao arijevski nadahnutog vladiku Nikolaja - izgrađena je na zdravim temeljima. Ono najvažnije: nema celibata, što naše pastire oslobađa bespotrebnih iskušenja koja obično završavaju u ludilu licemerne apstinencije. Zato su naši sveštenici naočiti, muževni tipovi, puni životom oplemenjenih sokova. Međutim, u pokušaju što prisnijeg i masovnijeg bogoočovečenja, SPC je načinila bitnu koncepcijsku grešku. O čemu se radi? Pa, o neselektivnom konzumiranju alkohola kojem su izloženi službenici Crkve, a prilikom vršenja raznih prigodnih obreda i službi.

Čašica
Evo, pogledajmo kako izgleda iznutra jedan prosečan religiozno-svetovni dan: krštenje, venčanje, slava, sahrana, osvećenje partijskih prostorija. Šta je zajedničko svim ovim događajima? Stalno nutkanje sveštenog lica da popije čašicu-dve jer takav je red. I to sve domaće, ljute, prepečene prepečenice, što zavlače od tabana do temena, i gde je pitanje domaćinskog ponosa da se pređe granica od dvadeset i četiri gradi. Obratite pažnju kakvu paklenu smešu naš vrli, ljubazni pop mora da unese u sebe - u ime transmisije vibracija između neba i zemlje. Ovde komovica, onde šljivka, tamo kruška, onamo orahovača, a uvek je tu negde i tzv. voćna - najopakija od svih papazjanija iz vikendaških kazana. Uh, naporno je i nabrajati sve te izume narodnog duha (i danas istorijska zozovača bila je plod dovitljivosti individualca iz ondašnje Srbijice, jedino što je taj artikal prevazišao ljudske mogućnosti pa je morao da se patentira kod Svetog Petra!) - a kamoli sve ih probati, liznuti, gucnuti, eksirati...
I na kraju jednog takvog redovnog verničkog radnog dana, šta vidimo? Vidimo prizor epskiji i od same istorije Srbijice u bojankama: duhovnike kako pružaju herojski otpor alkoholu i, uspravno se teturajući, dugo, dugo se probijaju do svojih slamarica. Nažalost, neki posrnu i padnu s one strane dobra i zla. Poznat je slučaj na jugu Srbijice, u endemski maliganskom selu Miljkovac, gde je mesni sveštenik pola dana pokušavao da na konju uđe u crkvu, pa kad mu to nije uspelo, izgubio je svoju veru, otišao u Niš i zaposlio se kao učitelj. A njegovom nasledniku parohijani su kanapom vezivali iscepani rukav od mantije i puštali ga da se tako boemski uneređen dično šetka selom i hodočasti ko usred tazbine.

Alkohol bez granica
Ali alkohol ne zna za granice pa je tako zbog njegove molitvene zloupotrebe došlo i do mnogo težih incidenata, sa dalekosežnim političkim, geostrateškim, pa i teološkim posledicama. Javnosti je naročito ostao u sećanju skandal koji je izbio ispred deflorisanog, ali do kraja neprobijenog tunela u inače magareći neprohodnoj Grdeličkoj klisuri. Budući da se u blizini nalazio motel „Džep", nakon prigodnog posluženja, resorna ministarka Mihajlović je pomislila kako je to zgodan trenutak da se izvrši - naočigled gledalaca Drugog TV dnevnika - počasno pokrštavanje građevinara i minera i rovokopača, a kako bi se povećao radni učinak, te kako bi se videla biblijska priroda koridora 10, o kojem je dosta toga zapisano u „Jevanđelju po Zorani". Međutim, patrijarh svih srpskih staza i bogaza Irinej Niški nije tek tako zaboravio - a kamoli oprostio! - marketinški opismenjenoj ministarki probijanja zaobilaznica to što je još u doba pripreme Mrkeline smene minirala njegov (patrijarhov, je li) projekat uvođenja veronauke u svesrpske drumske krčme i kafane - tako što bi se duž koridora 10, 11 i 12 otvorio lanac restorana manastirske hrane „Sinod i sinovi", a koji bi bili dar države njenoj (to jest, Irinejevoj) crkvi, u skladu sa prilagođavanjem sveštenstva tržišnim pravilima ponašanja.
I tako, kada je s kandilom u ruci pristupio oznojenoj i prašnjavoj gomili šljakera i betonjera, Irinej Niški najedared, umesto uobičajenog omovanja i pojanja recitacija, zareža svojim kurvoazije-komovica baritonom prastari bluz Besi Smit, i to baš ovu strofu: „Ja sam velika debela mama, meso mi se trese na kostima / Ja sam velika debela mama, meso mi se trese na kostima / I svaki put kad zatresem, neka mršavica izgubi svoj dom." Taj njegov vokalizam izazva opšte krštenje među prisutnim zvaničnicima, a neoliberalna Zorana mu je posle svršetka otpevala na uvo onu tajnu narodnu „Kopaj, Lazare, kopaj", dok Velikom Vođi nije pevala, već ridala o pogaženim EU standardima o rodnoj ravnopravnosti, sve dok je Veliki Vođa nije ponudio Amfijevom crnogorskom votkom, što je bio znak da će dobiti svoju „kap veselja" - kada mama Huanita podigne ustanak u beogradskom „Hiltonu"...

Mantija i provizija
Sve u svemu, i ova zapletena priča iz vrha srpske moći i nemoći jasno kazuje da je rizik blama i blasfemije u odnosima popova bez mantija i popova bez provizije skoro nepodnošljivo prisutan. Zato se reformacija naše, maliganima naelektrisane crkve nameće kao magijska realnost. Budući da je svako reformističko rešenje nalik na hirurški rez, i u ovom slučaju rešenje je sekantno, ali i hrišćanski blaženo. Elem, potrebno je strogo standardizovati vrstu alkohola koja sme da bude poslužena u religiozne svrhe. A lako ćemo se složiti da jedino kultno srpsko piće jeste viski, u masama poznatiji kao „šetač".
I eto nama novog svetog običaja: za venčanja, krštenja i slave RED LABEL, a za sahrane i osvećenja partijskih prostorija BLACK LABEL. Shodno događaju i odgovarajuća esencija koja će iznedriti osećanje skrušenosti i pokajanja kod vernika, kao i osećanje mistične radosti kod službenog lica Crkve. Duboko sam ubeđen da bi kanonizovanje Džonija Vokera Prvog donelo onaj preko potreban sklad duha i tela kod onih koji su odabrani da nas, ostale, uznesu tamo gde treba... S verom u Boga i đavolski dobar ukus bogougodnika - Magični izreče svoje i pokloni se da načne novu molitvu.
A za one pametnjakoviće koji se pitaju šta je sa GOLD LABEL i BLUE LABEL pomazanjima, samo ću konstatovati da te etikete, zbog tehnologije dubinskog vrenja i bućkanja „toplog zeca" kroz ugljene škriljce Loh Nesa, moraju znatno duže da odstoje, čak duže i od Slobine i Đinđine robije, te zato i nisu u redovnoj upotrebi. Doduše, kako čujem iz pouzdanih lokatorskih izvora, patrijarh Irinej Niški je najavio kako je spreman da otvori jedan BLUE LABEL antikvitet iz bifea Svetog sinoda - ali pod uslovom da pred njegovim avansiranim očima Aleksandar i Dodik zagrljeni zapevaju „Marš na Drinu". Što jes, jes - aktuelni patrijarh ima smisla za spektakl na crno. Jer nema sumnje da bi to bilo nadbiblijsko DRANJE! Žrtvenog jarca.