KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Fantom broj jedan

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Fantom broj jedan


Vujica Rešin Tucić je najveći avangardni pisac srpske književnosti, konzervirane još pre nego što se i opismenila. A to je smeo da izrekne jedino taj levičarski frik i fanatik od koga su komunjare pošandrcale i otišle na banjsko lečenje u ideološkim komisijama za kulturu samodenunciranja. Bio je najduhovitiji anarhista i gerilac u doba smrtno ozbiljnog i smrtonosno lažnog mira. Vanvremenska veličina, kojoj je bilo tesno u svakoj antologiji ili enciklopediji: najkuratiji nudista u vunenim vremenima, najvedriji odmetnik u smutnim vremenima. Rođen da bude ispravan na naopak način jer je to jedini način da se „ispravnost” pretvori u delanje bez navodnika i eufemizama. Najprkosniji i najnežniji pesnik vazda zeznuto raspevanog naroda s kafanski raspojasanim pretorijancima i vođama koje se ponašaju poput mamurnih „šefova sale” u birtijama na otvorenom.
Bogami, valja izdržati sve te izlive poganog talenta, bezbožničkih ambicija, napade prezasićenog gladovanja, promiskuitetnog samovanja i ostalih besova. Biti veliki u sažaljenju, biti veliki u ruganju. Veliki u trpljenju i veliki u zadavanju udaraca. Biti čestiti apokaliptičar. Frivolnim tonom govoriti misaone stvari. Jer eksperiment je igra detinjasta, o deci odbegloj od tutorstva mita o detinjstvu, kao i o odbijanju da se odraste i smanji. A tu je i neozbiljno (zabranjeno?) otkriće da je destrukcija mnogo zabavnija od dekonstrukcije.

Underground književnost
Sve ovo je jurodivi V. R. T. ostvario, napisao, opevao i otpevao već u svojoj prvoj knjizi „Jaje u čeličnoj ljusci” (1971), nastanjenoj slikama, zvucima, ritmom i osećanjima koja su samo u humornim pasažima izdaleka podsećala na ljudske stvorove rođenjem operisane od suza i smeha. Bio je to neočekivani udarac izveden od do tada nepoznate sile. I onda je krenulo satiranje tek koliko da moćnici pokažu da i oni imaju smisao za satiru…
Ubrzo su Vujicu proglasili državnim neprijateljem i simpatizerom revolucije koja ne teče, već se preliva od vrha do dna sabornog „ušća” i spomeničkih kanjona. A onda su se dosetili komitetskog mamkanja te su nepodobnog Vujicu između dva kongresa etiketirali kao najvažnijeg, najuzbudljivijeg, odlučujućeg pisca alternativne (dežurno projugoslovenske) književnosti koja se uopšteno naziva „undergraund književnost”, što je prijateljski sužava, ulepšava i najzad guši u nežnom zagrljaju. U stvari, undergraund književnost ne postoji. Ona postoji samo za one koji se čistunački razumeju u podelu na gore, dole, iznad i ispod. A zapravo postoji samo pisanje, i to opet ono što samo sebe zaobilazi i ono što pogađa posred srede u senke ništavila. I postoje ljudi koji pišu, uredno i zahvalno, neuredno i nezahvalno. I kao što se ovi ljudi, zvani pisci, i njihova dela međusobno razlikuju, tako se, naravno, razlikuje i nužnost da se književnost stvara.
Ali proizvodnja kulture, u ponečemu u Srbijici specifičnija nego drugde, složila se oko podele književnih šljakera na one „profesionalne” i one „undergraund”, i strogo pazi da se ta prosta računica zadrži. Ako je neko undergraund pisac, treba, verovatno prebrojavanja radi, da takav i ostane, najbolje zauvek. Tako da jedva ikada ikome od pisaca u Srbijici uspeva proboj iz tog geta u koji se jednom zavukao, i gde mu se, da to ne bude prećutano, normalno manje ili više čini da mu bude prijatno. Nekoga to čini lenjim ili pak plašljivim, kako se uzme. Ali s druge strane, otpor protiv prelaženja jednog književnog stvaraoca iz undergraunda u sferu oficijenih spisateljskih radionica/salona jeste čudnovato žilav i jednodušan, te mnoge obeshrabruje i zasigurno razara gomilu talenata.
Velika književna vizija Vujice Rešina Tucića o progutanom svetu i kosmosu koji se širi sistematski se sužavala, potiskivana i istovremeno neometano iskorišćavana. Njegove knjige-projekti („Prostak u noći”, „Reform grotesk”) dobijale su naizgled upotrebljivu, pa i prestižnu „anti-anti” etiketu, koja ih je, dok udariš dlanom o dlan, pretvarala u doduše lepe, ali ipak egzotične biljke, koje su cvetale tako daleko i sasvim drugačije da u osnovi čovek uopšte nije mogao u njih da se upušta. A time, razume se, nije ni morao da se u njih uživljava kao verni nepotkupljivi čitalac – taktika je toliko providna i prostačka koliko je pogrešna i glupa. Jer Vujičine knjige nisu daleko od takvih obeleženih tipova, a njegovi tekstovi (poetski koliko i antipoetski, jer ih viša vrsta veštine i pismenosti drži iznad konvencionalnih kategorija!) poseduju divlju, nepatvorenu lepotu, ali nikako nisu egzotični, niti ideološki upotrebljivi artefakti.

Anđeoski revolveraš Vujica poručuje nam kako samo onaj ko je stvarno identičan sa sobom ne mora više da se boji straha. A samo onaj ko se ne boji, može da voli bez vrednovanja; krajnja svrha svih ljudskih napora je živeti svoj život. . .

Tom neprilagođenom piscu, nalik elementarnoj nepogodi, koga su istrajno i predugo pokušavali da učine malim skandalom, te da ga zatvore u idiotski estetizovane fioke, i čije su knjige bile previše medijski i budžetski periferne da bi im bile važna stavka u završnom računu – dakle, tom i takvom Vujici Rešinu Tuciću podaren je jasnije obuhvatajući pogled na ovu kuglu koju zovemo Zemljom nego bilo kome drugom ko pravi umetnost, svejedno koju. I sasvim malkice, čini mi se, ovom srećno privilegovanom otkrivaju se nepoznate, čudesne tajne univerzuma.

Iskustvo zaglupljuje
Ukoliko se to ne razume samo po sebi, neka ovde bude dodato da ova sreća i ova veličina o kojoj sam upravo pričao nikako ne znači da tako opisan čovek kao živo biće, kao telo, stoji iznad tih stvari i da je zadovoljan. Naprotiv. Niko kao Vujica tako očajnički konsekventno ne trči za jednom verovatno infantilnom, glupom utopijom kao što je ljubav (ove reči, dame i gospodo, skidaju svaku obrazinu same od sebe, ili?) i bespomoćno stoji naspram uvek istih sivo-zelenih iskustava. Ali i pored svoje nadljudske bespomoćnosti, piščina V. R. T zna tajne zanata: iskustvo zaglupljuje.
Zato je u stavu budističkog istrebljivača vašiju dočekao podsmeh, ignoranciju i predatorsku kritiku s kojima je dočekan njegov prevratnički, šampionski, bolno superiorni roman „Strahote podzemlja” (1991), kojim je obznanio bezumnu, neljudsku ciničnost i neznanje vladajuće kaste u kulturi Srbijice, i još se sa širokim osmehom i još širim zagrljajem suprotstavio diktatu te, zbog svoje maloumnosti nedodirljive grupe, koja sebe doživljava kao elitu i arbitra umetničke savesti, podsvesti i ostalih nesvesnosti koje vrebaju sistem, a čija je svest bitno oslobođena od svih naših građanskih čežnji, i koja zaista veruje da jedina ima pravo, sveti monopol da s medijumom književnosti reflektuje svoju ili bilo čiju egzistencijalnost, klasnu i kulturološku sudbinu, uključujući i totalitarističku seksualnost.
Očigledno, toliko je rđavo što umetnici tako udarnički pate u Srbijici, kažem ovo bez ikakve ironije, da oni „priznati” i „uspešni”, da bi izbegli te bolove, taj strah i tugu, spremni su da izdaju možda i jednog jedinog prijatelja u umetnosti koga imaju, ili su ga jednom imali. Jer u „Strahotama podzemlja” caruje sirova saosećajnost i animalna plemenitost kod koje je sve ono dobro, normalno, lepo – uvek vrlo odvratno; dok ono zlo, slabo, razuzdano – izaziva razumevanje. Kao i oni koji manipulišu dobrima.
I pored zalaska čovečanske solidarnosti, anđeoski revolveraš Vujica poručuje nam kako samo onaj ko je stvarno identičan sa sobom ne mora više da se boji straha. A samo onaj ko se ne boji, može da voli bez vrednovanja; krajnja svrha svih ljudskih napora je živeti svoj život…
Ah, da! Kada ga je rak već izjedao, profesionalno uljuđeni članovi žirija su mu za knjigu pesama „Gnezdo paranoje” (2007) dodelili nagradu „Vasko Popa”. Naravno, zaslužio je V. R. T. nagradu „Vasko Popa” mnogo pre Vaska Pope. A tu se spisak njegovih zasluga nikako ne završava. Ali neka taj dokument zasad ostane slatka tajna – koja će vam pomoći da jednog dana otkrijete kako nikada niste postojali. I to je nešto, zar ne?

+ Ostavite komentar