KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Izbori u doba kolere

Odjednom se u zemlji bezemljaša dogodilo nešto što nikada nije! I manjine i većine ujedinile su se u otporu da im Predsednik ponovo bude neuspešni štrajkač glađu sa diplomom od stiropora i pekač rakije s nadimkom "Grobar", koji em što je ženi poklonio Fondaciju za estetsku hirurgiju budžeta, em što je sinovima sazidao vile u zabranjenim zonama na obali srpskog Misisipija i tako ugrozio vodostaj evroatlantskih tokova, ionako prepunih virova i brzaka

Malo treba da u Srbijici nastane zavera govora i sloboda ćutanja! 

Jedna od mnogobrojnih posledica fenomena zvanog "politička korektnost" jeste vladavina manjina u rasprskavajućoj zajednici čovekolikih stvorova. Zato se o manjinama već dugo vremena govori kao o privilegovanom soju, (pre) skupom kusuru postizbornog potkusurivanja. Rutinska operacija mešetarenja pederskim pravima robova učinila je manjine svetim kravama i, naravno, tako potpuno obesmislila njihovu ljudsku prirodu, a time automatski umrtvila subverzivni potencijal u bilo kakvoj eventualnoj pobuni. Otuda manjine odavno nisu manjine nego samo igraju ulogu manjina - nešto kao trojanski konji u već osvojenoj i poharanoj Troji. Manjine su ministarske fotelje, visoke plate, zlatne bankovne kartice bez limita, novi stanovi u starim, prestižnim delovima prestonice, privatne škole, diplomatske žurke, limuzine sa livrejisanim šoferima, pudlice sa apetitom buldoga...

Nekada kafanski raspojasani predstavnici upokojenih, pseudovirtuelnih sindikata postali su za multiplikovane manjine - multietničke i multiseksističke, vlasnike dvojnih identiteta i duplih pasoša - nešto poput zgaženih komaraca, buđavih mrvica ispod stoljnjaka. Što ne treba da čudi jer poniženi i uvređeni nikada nisu ni imali svoje sindikate. Bednik može da preživi bez drugog bednika, ali buljokoljač ne može da preživi bez tuđe bulje. Svesno razmazivši LBGT populaciju - tako što su im zatrli pornografsku maštu politizacijom kojekakvih parada i trovačkom agitacijom o javnom zadovoljenju homoseksualnih prava - stvorili su kod nekada "obeleženih i nevidljivih" stanovnika agresivno, narcističko shvatanje sopstvene superiornosti. Kako u današnjoj erektivno disfunkcionalnoj Srbijici bolno retorički zvuči pitanje ima li emancipovanijih građana od dupedavaca i kurosisoja?

Avaj, još zaludnije je pitati smerno iskvareno čitateljstvo koje su to PRAVE manjine u našoj a njihovoj državi jer, evo, već čujem mučeničko zavijanje i režanje dok nabrajate manjinske šampione - vaspitani, obrazovani, pošteni, načitani, plemeniti, kreativni, empatični, stručni, savesni, a pre svega sirotinja. Hm, nije li apsurd proglašavati sirotinju za manjinu u višestruko bankrotiranoj i ubedačenoj Srbijici?

A ne, čujem pravednički gnevno objašnjenje, nema tu nikakvog "apsurda": sirotinja jeste manjina u zemlji lopovskih gena, gde je svaki drugi partijaš - bogataš! I da se zna - zašto da ne? - i oni što se iščuđavaju su manjina, i ludaci, i depresivci, i paranoici, i svi ostali dobroćudni, nasmejani ljudi. Dobro, onda barem valja reći i da neki od manjinskih simbola imaju čak i imena i prezimena: Gavrilo Princip, Stanislav Krakov, Grigorije Božović, Mustafa Golubić, Milan Tepić... Bolje da ne nastavljam sa nabrajanjem jer se NVO-sekretari gnušaju pravljenja bilo kakvih spiskova (ne)podobnih. Razumljivo, jer za njih su to precrtani reakcionari, koji su druge ugrožavali svojom većinskom veličinom, svojim stomacima i podvaljcima, sve dok im neustrašivi mondijalisti nisu stali brendiranom mokasinom na šiju. A i ti belosvetski egzekutori sebe doživljavaju kao manjinu - oni su ti retki izabrani da budu skupo plaćeni za civilizacijske misije neutralisanja dobrovoljnih negativaca. Au, koliko vrlina u tako nesavršenom dvorištu gde se domaće životinje ponašaju kao čuvari u zoološkom vrtu!

Na pomerivši se u svojoj stolici sa anatomskim naslonom Lukašenko je, eksirajući desnicom, levicom razvalio šamarčinu po bucmastom obrazu Jeremije Vuka. Na šta je demokratski pravoslavac Jeremija uskliknuo zdravicu i iskapio ono što je njegov stepski sagovornik prosuo

Ali Srbijica je suviše jebeno unikatna da bi robno-novčana idila izgurala makar jedan petogodišnji plan. Elem, istekom predsedničkog mandata Tome Akva-Vinskog procurilo je bure medovine, a naprsline se ubrzano šire u rupe kroz koje kulja dugo taložena i gutanjem prikrivana kolektivna žuč. I odjednom se u zemlji bezemljaša i ludih kravara dogodilo nešto što nikada i nigde nije! I manjine i većine ujedinile su se u otporu da im Predsednik ponovo bude neuspešni štrajkač glađu sa diplomom od stiropora i pekač rakije s nadimkom "Grobar", koji em što je svojoj ženi poklonio Fondaciju za kadrovsku kozmetiku i estetsku hirurgiju budžeta, em što je sinovima sazidao vile u zabranjenim zonama na obali srpskog Misisipija i tako ugrozio vodostaj evroatlantskih tokova, ionako prepunih virova i brzaka.

Nema šta, malo treba da u Srbijici nastane zavera govora i sloboda ćutanja! Ni manjeg protektorata ni veće protekcije poput spermića osetljivih i deljivih manjina...

Naravno, "ekipa sa Vol Strita" uočila je rupu u bosonogom stopalu i krenula da burgija, kako joj faraonska narav nalaže. Kao prvi kandidat za novog Predsednika - koga su (eto pogane začkoljice!) zamislili kao dvojnika Velikog Vođe - nametnuo im se Zaštitnik Saša, branitelj posebne manjine koja svoje postojanje opravdava pravom na statističku grešku. Taj izbor je bio sasvim logičan budući da Zaštitnik Saša ima korektne reference: bio je, u ono vreme, kao OEBS-ov bezbednjak član Komisije za ispitivanje porekla atomske imovine u Vinči. Tom prilikom pokazao se revnosnijim od Gajgerovog brojača, ali izgleda da je radioaktivnost učinila svoje, pa su ubrzo selektori CESID-a uočili ozbiljnu falinku kod dotad besprekornog i svega željnog kandidata. Naime, kao veteran braniteljskih ratova, Zaštitnik Saša prečesto je brkao Betmena i Hajduk Veljka, Džeronima i Ajron Mena - što je u perspektivi značilo preveliki bezbednosni rizik za balkanske susede.

Ne želeći da se bave već probavljenim sudbinama državica u srpskom okruženju, "ekipa sa Vol Strita" koncentrisala se na svog povremenog komšiju, Jeremiju Vuka, begovskog prizetka i visokog člana UN, gde je radio kao prevodilac sa svahilija na baščaršijski, kao i na posebnom zadatku prisajedinjenja Ruande Srbijici u cilju stvaranja asimetrične federacije sa Moldavijom. Tokom diplomatskih operacija formiranja tog nezaobilaznog globalističkog bloka, Jeremija Vuk sastao se i sa prvim i jedinim predstavnikom Belorusije u UN, jednoglasnim Lukašenkom. Tom prilikom je, uz "Crni Džim Bim" i "Belog Rusa", gastarbajter Vuk malo navalentnije krenuo da ubeđuje nezgodno trezvenog Lukašenka da bi bilo "veličanstveno" kada bi se i njegova Belorusija pridružila asimetričnoj federaciji, garantujući joj status nezavisne gubernije u kojoj bi se slobodno trgovalo raketnim štitovima. O onome što je potom usledilo svi obaveštajni izvori slažu se do najsitnije srče: Na pomerivši se u svojoj stolici sa anatomskim naslonom Lukašenko je, eksirajući desnicom, levicom razvalio šamarčinu po bucmastom obrazu Jeremije Vuka. Na šta je demokratski pravoslavac Jeremija uskliknuo zdravicu i iskapio ono što je njegov stepski sagovornik prosuo.

Kada su ga malo kasnije snage unutrašnje sigurnosti u Zgradi na Ist Riveru upitale zašto nije uzvratio i tako odbranio čast Ban Ki Muna, Jeremija Vuk begovski mudro prozbori: "Bolje da bude jedan-nula, negoli dva-jedan." Međutim, takav ugostiteljski pacifizam nije naišao na odobravanje kod tradicionalno militantnih učenika Zbignjeva Bžežinskog, koji su otvoreno posumnjali u Vukove kolaborantske sposobnosti. Za koga je i Soroš nezadovoljno primetio da bi mogao da prođe kao krupije u Han Pijesku, ali ne i kao broker na Beogradskoj berzi.

Kao jedini preostali kandidat "ekipe sa Vol Strita" u predstojećim izborima na red je došao i dežurni Jov Čeda, vazda voljan da odigra u svakom scenariju ulogu "srpskog Eskobara", preuzimajući poslove svojih sponzorskih drugara i glumačkih veličina poput Kosmajca, Šarića i Banane, te da predsednikuje Srbijicom kao zaštićeni svedok - sve ulažući oprani i uštirkani keš u podizanje standarda istrebljene srednje klase: izgradnjom sirotilišta i skloništa, svratišta i stratišta, narodnih kuhinja i poljskih bolnica. Međutim, iskusni činovnici Sopstvenog Poretka, razmatrajući hipotetički zaplet i rasplet, naišli su na nepremostivu prepreku mentalnog tipa - Srbi se ni u jednom eksperimentu nisu nešto masovnije iskazali kao kokainski narod (barem onaj "glasački" deo). Naprotiv, ugledni eksperti svetske psihijatrije mogli su po ko zna koji put da se uvere da ovde imaju posla sa alkoholnim fundamentalistima, boemskih manira i špricerske logike, od koje se vino pretvara u rakijsku vodicu od pedeset gradi - po kubnom santimetru, a ponekad i po ispaljenom metku.

Sa opipljivim ćorsokakom i ćoravom kutijom nasred Vol Strita, situacija je postajala sve zrelija za "obojeno proleće". A to je iziskivalo novi vodopad nafte u ionako zagovnanu kanalizaciju Menhetna. Ali onda je ženska pancirska logika konačno sabrala čučavce i pisoare. Znajući da kopernikanski obrt uvek nastaje iz golog očajanja, Majka Angela preuzela je igru uz prusku komandu: "Nikad dosta Aleksandra!" Potom je pojasnila da je beogradska opozicija poput senfa, može se jesti samo malo, tek tu i tamo i to isključivo uz meso; dok je beogradska vlast kao hleb - možete ga pojesti mnogo i nikada vam neće biti muka, a bićete dugo siti, taman dok ne stigne nova kriška (hleba). Brižnim majčinskim zahvatom Angela je izvršila ekspresno glasačko čistilište šaljući ovdašnje populiste i elitiste na dobrovoljno usavršavanje u Alzas i Loren. Vajni zagovornici demokratije momentalno su prepoznali dobitnu kombinaciju i krenuli da naritavaju tzv. demokratske principe, smatrajući biranje idealnog protivkandidata pukim zamajavanjem, tiranisanjem voajerskih prava građana, te slobodarski odlučno zahtevajući od Velikog Vođe da sam izabere - Velikog Vođu?!

Tako smo obrnuli još jedan kvadratni krug i vratili se na početak, ali ovog puta obogaćeni za raskrinkanu tajnu koja se krije iza fame o manjinama. Na ogromno iznenađenje vladinih guslara i nevladinih dobošara, svi zajedno otkrismo kako nema ugroženije i individualnije manjine od Velikog Vođe?! On je manjina manjine, branjen do poslednjeg sledbenika samo zato da bi bio što duže napadan. Nijedna predrasuda ga ne može zaobići, nijedan zarez u govoru mržnje, nijedna otežavajuća okolnost u moralnoj arbitraži. On je vrh i dno ledenog brega u koji udara svaki Titanik na švercerskom krstarenju. Breg je jedan, Titanika je puna Luka Beograd, a samo se računa ko poslednji potone...

Eto, napokon, sada znate i zašto je Magični svih ovih godina samoće nepokolebljivi pobornik Velikog Vođe (svakog, nije to jedna ličnost!). U redu, živimo u tiraniji demokratije, gde je pravo na neznanje univerzalno, pa nekima moram da nacrtam suštinu. Dakle, nimalo dragi i nimalo moji, zapamtite ovo i prenesite dalje: Da nije Velikog Vođe, nikada ne biste otkrili da se genocidi ne dešavaju u ratu već u miru. Sumnjičavo vrtite glavom i prezrivo odmahujete rukom? Ništa zato. Raspišite izbore u Srbijici i dobićete zločin iz snova. Ko se probudi, brojaće glasove - koje bude čuo u glavi.