KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Kako upokojiti sunovrat

S obzirom na to koliko je hvaljen a neshvaćen, tumačen a nedočitan, prigodno redovno pominjan i prikazivan na policama od hrastovine a istovremeno uredno spakovan u kartonske kutije i skrajnut u podrum s plišanim zidovima, Borislav Pekić se sve više pokazuje kao „elementarna nepogoda" na paradno ozvezdanom nebu ovdašnje umetničke vrhuške, kao džunglasta kopriva u književnoj bašti naše („naše"?) zvanične kulturne baštine, obilno zalivane svetim vodicama za bujanje sujeta živih besmrtnika. Pošto nikako da skontaju šta da čine s njim i njegovim em neuobičajeno kabastim em neuobičajeno pismenim delom, što im liči na kamenolom obložen mahagonijem, odlučili su da ga nakon partijskih većanja i parlamentarnih vaganja napokon prepuste njegovoj udovici, nevoljno priznajući da je, posle Isidore Sekulić i Vide Crnjanski, Ljiljana Pekić treća najvažnija žena u istoriji srpske književnosti.
Da, ovaj ćoškasti uvod nedvosmisleno implicira da Bora Pekić beše pisac sa svestranim darom. Kao što je znao da razlikuje publiku od čitalaca, tako je znao da razvrsta po stolovima one koji su se izdavali za „kolege", kao i one koji su jedino želeli da budu ostavljeni na miru da piju kao obični gosti i neupadljive protuve. Pekić je znao (i smeo!) da odabere - u svakoj kafani, u svakom salonu, u svakoj biblioteci. I ne samo što je nepogrešivo kapirao s kakvim stvorovima ima posla koja nisu bila njegova, ali se nisu mogla zaobići na putu ka šanku ili pisaćem stolu - već je imao i perfektan osećaj za tajming: na vreme je otišao na robiju, na vreme upoznao Ratka Draževića i njegovog posilnog pisara Mihiza, na vreme napustio Beograd s prtenom elitom i ušminkanim krčmama, na vreme upoznao London bez Crnjanskog i gastarbajterske emigracije, na vreme se vratio da bi se uverio kako nema gde da se vrati, i najzad - na vreme je utekao u svoje knjige, gde se i dalje vrlo uspešno krije.
Zlobni svedoci-ispisnici bi dodali kako je Pekić na vreme umro da ne gleda degutantni pakao srpske demokratije, čijem restauriranju je dao svoj aktivan doprinos kao vrli, nimalo nadobudni i možda baš zato javno pendrečeni građanin. Ali to su iste one doušničke gromade, intelektualizovane kukavice i samozvani arbitri koji nikada nisu mogli da dokuče da su zbirke pripovedaka „Vreme čuda" i „Novi Jerusalim" najbolja dela „akademika" koga uporno tretiraju kao pisca zamašnih istorijskih romana. Iako im marljivi podrugljivac i rođeni gospodin i dalje uporno ponavlja kako je (onostrano i prizemno) iskustvo umetnika mnogo šire u svojoj frivolnosti nego što to mogu da izraze i najambiciozniji istorijski zapisi i dokumenti.
Važno je završiti započeti posao na način koji je veći od života. I nikada ne razmišljati o spomenicima, odlikovanjima i ostalim andrmoljama koje idiotski uštogljenu i aljkavo omalterisanu besmrtnost znače. Jer život je smrtan onoliko koliko samo umetnost može biti. Pravoverni majstor će uvek zaobići svece i ići pravo do Boga. Njemu se dopada uzaludnost truda: uzbrdni put u propast je vrlo ljudska stvar.
Po mom dubokom uverenju, ko god se u ovoj zemlji lati pera sa željom da postane pisac, mora da se suoči s mitom o Borislavu Pekiću. To suočenje je jedan od najvažnijih testova ozbiljnosti i valjanosti namera potencijalnih književnika. Onaj koji je iz pravih razloga izabrao da se bavi pisanjem, odnosno onaj ko je izabran da bude pisac - pokloniće se i prikloniti tom mitu, vrlo živom i vrlo književnom. Zašto? Zato što je Pekić jedinstvena, gotovo neverovatna pojava u srpskoj književnosti dvadesetog veka: jedini pisac od onih iz ranga klasika koji nikada nije izdao ni književnost kao univerzum koji funkcioniše po sopstvenim zakonima, ni sebe kao čoveka i pisca, ali ni druge. Ova činjenica dobija na značaju ako se pogledaju biografije drugih naših književnih veličina: te biografije su ili tragične, kao u slučaju Bore Stankovića i Rastka Petrovića, ili pak dijabolične, kao u slučaju Miloša Crnjanskog ili Ive Andrića. Biografija Bore Pekića, uprkos nekim uzbudljivim, mučnim, maltene filmskim epizodama, jeste čisto književna biografija, sačinjena od pisanja, pisanja i pisanja kao jedinog smislenog delanja, akcije, načina da se dostojanstveno proživi ta toliko dragocena i neponovljiva muka zvana ljudski život.

Ko god se u ovoj zemlji lati pera sa željom da postane pisac, mora da se suoči s mitom o Borislavu Pekiću. To suočenje je jedan od najvažnijih testova ozbiljnosti i valjanosti namera potencijalnih književnika

Pekić je pisac opusa, pisac kontinuiteta, pisac koji je raskrinkao jeftinu mitomaniju tzv. književnog života i svojom predanošću neumoljivo jasno pokazao da je pisac čovek s misijom kojoj mora služiti do kraja, iz sve snage. Ali za neke božanske podvige nije dovoljno vrhunsko zanatsko umeće i intelektualno nadmoćna svest koja oplemenjuje i usmerava to umeće. Ne. Samo neko ko je tako opsesivno vezan za literaturu i toliko fasciniran njome mogao je da učini ono što je učinio Pekić, a to je da samom činu pisanja podari auru viteštva. Upravo zbog toga mu srpski pisci ništavne sadašnjosti i još ništavnije budućnosti duguju duboki naklon i zahvalnost. Hvala mu što je, bez velikih i teatralnih gestova, izašao na crtu i jednom za svagda povukao granicu između pisca-posvećenika i pisca-mučenika. Ono prvo stvara književnost, ono drugo manipuliše književnošću.
Svaka sledeća postpekićevska generacija srpskih pisaca mora da ima na umu poentu mitskog slučaja zvanog Borislav Pekić; ta poenta nam kazuje da se može biti uspešan, čak i slavan pisac, a da se ne zaglibi u baruštinu politikantstva, ideološke apologetike, trendovske, kvaziestetske arbitraže i svakakvih kompromisa u ime nekakvih „viših" ciljeva i interesa. Na stranu njegova akademska etabliranost koja je proizvod tipično pekićevske moći transcendencije istorijskog u književno. Ono što pomalo zbunjuje jeste činjenica da je Borislav Pekić bio vrlo čitan pisac, a da uopšte nije koketirao s populizmom u bilo kojem obliku. To samo govori o vrhunskoj spisateljskoj veštini, koja čini da tekst, bez obzira na svu višeznačnost, bude čitljiv, prohodan, da diše zajedno sa čitaocem. Svoje protivljenje oholom elitizmu i jalovom akademizmu, Pekić pokazuje kroz potpuno profilisanu žanrovsku svest, po čemu je totalno apartna pojava kako među svojim ispisnicima, tako i među svojim prethodnicima, a što je još jedan od razloga njegovog ogromnog uticaja koji je izvršio na iole značajnije pisce u nekoliko poslednjih dekada (o prelazu vekova je neumesno govoriti jer kod nas nije bilo prelaza, već tranzicije koja teče i teče poput prolivene krvi). Nikako ne smemo smetnuti s uma da je Borislav Pekić napisao, i to u poznoj fazi svoje karijere, najholivudskiji srpski roman do sada. Naravno, mislim na „Besnilo", delo koje poseduje dramaturšku koherenciju i maestralno doziranje saspensa, bez čega se ne može zamisliti uspešan triler, a „Besnilo" svojom neopterećujuće kompleksnom strukturom zapravo pomera granice žanra, poštujući sve njegove premise.
Svakako da se to moglo očekivati od čoveka koji je, pored silnih tomasmanovskih romana i začudnih pripovedaka za koje je pitanje dana kada će biti proglašene za srpsku književnu jeres, pisao i filmske scenarije i radio-drame i memoare koji svojom sočnošću, preciznom opservacijom i oporom stilizacijom presnog života na momente podsećaju na vrhunce tog žanra oličene u „žizniopisaniju" Nićifora Ninkovića.
I šta još reći o ovom suštinski neprilagođenom piscu o kome su napisane studije i studije, piscu koji se bavio tzv. velikim civilizacijskim temama iz sfere filozofije, antropologije, teologije - ostajući uvek na brisanom prostoru književnosti? Možda pomenuti, kao ilustraciju vitalizma i širine uticaja koje njegovo delo poseduje, skoro bizaran podatak da se najbolja ploča domaćeg rokenrola zove po jednom od njegovih romana, na čemu mu, priznajem, trajno zavidim.
Jednostavno, kao što je Marsel Dišan postao otac moderne umetnosti stavljajući zagonetan znak jednakosti između umetnosti i života, s navodnicima i bez njih, tako je i Borislav Pekić, u kontekstu srpske književnosti dvadesetog veka, učinio sličan prevratnički čin; stavio je nedvosmislen znak jednakosti između umetničkog i ljudskog poštenja, nepobitno dokazujući da se sinteza akcije i vere, iz koje nastaje svako relevantno umetničko delo, mora ovaplotiti kroz katarzičan sklad estetike i etike. Bez ikakvog moralisanja valja nam se zapitati jesmo li doista spremni za književno hodočašće posle Pekićevog isusovskog podviga. „Zašto da ne", kažu desperadosi iz „Divlje horde" imitirajući naš unutrašnji glas. Pa, iskušenje je najslađi deo igre, šeretski nam dobacuju Bora Pekić i Sem Pekinpo, dok gore, na kaubojskom nebu, nazdravljaju onome kome je jedino vredelo služiti. Prizor dostojan velikog kraja. Neću se smiriti dok ga ponovo ne izmislim. I zato, laku noć do sledeće poslednje velike priče.