KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Moja mala Vorholijana

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Moja mala Vorholijana


U prevodu na psovački srpski, a držeći se principa da je svaki haos čistilište, to znači da je Žika Obretković mnogo više pesnik nego što je Endi Vorhol slikar. I to je, bez trunke sumnje, jedina čisto estetska činjenica u „slučaju Vorhol”

Koja je sličnost između mafijaškog vođe Majkla Korleonea i inspektora Harija Kalahana? Obojica su upoznali Endija Vorhola, ali nisu kupili njegove slike. Prepoznali su ponudu koja se odbija – isključivo tako što je isplatiš u gotovini. Pa ipak, ni Don Majkl ni Prljavi Hari nisu ostali dužni zelenaškom vraču.

„Papa pop-arta” je riknuo u bogatunskoj bolnici, nakon rutinske operacije, i to zbog neshvatljive greške medicinske sestre. To je bilo 22. februara pre okruglo 30 godina. Nešto kasnije, nakon pogrebnih ceremonija i posthumnih retrospektiva, a posle duže pauze, snimljeni su finalni nastavci „Kuma” i „Prljavog Harija”. Naravno da nema slučajnosti u savršenom svetu. Kada umetnost zasmeta biznisu, onda biznis postaje umetnost. Vorhol je završio vrlo vorholovski, kako i dolikuje nekome ko je od isterivača đavola postao đavolji advokat.

Pitanje izbora je pitanje sudbine, samo što u Vorholovom slučaju nikada niko nije bio načisto o čemu se tu zapravo radi. Gomila umnih frazetina je ispisana, filovana velikim rečima, zapenavljenim ideološkim raspravama, akademski mrtvosanim analizama, raspevano dogmatskim koliko i pobožno liberalnim kritičkim ocenama. I opet tu zbrku niko da izbistri i raspetlja.

Artistički predumišljaj, ma koliko bio plodonosan, nije dovoljno pokriće za nekoga ko je nihilizam preterano proizvoljno miksovao sa ekstremno konformističkim materijalizmom, i kome je dvosmisleni bukvalizam bio noseća metafora. Možda zato nije omanuo kao najveći prorok u svetu koji je oduvek bio predvidljiv poput prosjaka koji voli bogataše, a ne novac i zato biva pojeden od drugih prosjaka. Vorholov opus je katalog cenovnika, muzej utopija koje su utopljene za nezamislivu sumu dolara i koje su donele profit veličine Sunčevog sistema. Tu mesta za Zemljane više nema. Ni za vanzemaljce – ako nisu uplatili milenijumsku članarinu za parking na Volstritu.

Ovaj svet nije san, ovaj svet je prevara, ukradena iluzija, loša imitacija predstave o laži i paralaži. Opsenjivanje prostote je zamenjeno opsenjivanjem sofisticirane kompetencije. To je Vorholova zaostavština: alergija na svaku vrstu „samosvesti”, koja biva lišena i sadržaja i smisla i konteksta, čak postaje suvišna i kao beskorisni „šangri-la” verbalizam. Vorhol prodaje fingiranu (auto)ironiju koja satire i robu i potrošače i iluziju slobodnog tržišta – podjednako kao i realnost podivljalog monopola. Tako je guru prevratničke pop estetike grandomanskim komercijalizmom (iliti ultratotalitarističkim populizmom) sahranio sve sutrašnje žurke koje je, jednom davno, obećavala „pop umetnost”. Hiper-mega-ultra-uspešni umetnik u vremenu nakon svoje (ne)najavljene smrti – vreme koje je u dlaku precizno opisao prljavo glamuroznim tračevima i oživotvorio robotizovanim artefaktima – zajebano vidoviti Endi na kraju balade postaje umetnik genocida ili genocidni umetnik (u duhu aktuelnih parola i etiketa).

U prevodu na psovački srpski, a držeći se principa da je svaki haos čistilište, to znači da je Žika Obretković mnogo više pesnik nego što je Endi Vorhol slikar. I to je, bez trunke sumnje, jedina čisto estetska činjenica u „slučaju Vorhol”

Ali prorok i umetnik nisu ista sorta, taj izraubovani muljatorski nesporazum se nadovezuje na prastari greh poistovećivanja umetnika i intelektualca. Hladnokrvno poigravanje idiotski sirovim pozama kao kontrapunktima idiotski suptilnim citatima iz filozofskih rečnika nikoga nije načinilo kreativnim individualcem s pričom i stavom i emocijama koje zrače i osvajaju bez želje da vladaju i uče vladanju. U prevodu na psovački srpski, a držeći se principa da je svaki haos čistilište, to znači da je Žika Obretković mnogo više pesnik nego što je Endi Vorhol slikar. I to je, bez trunke sumnje, jedina čisto estetska činjenica u „slučaju Vorhol”.

Uprkos tome, do danas zadivljuje način na koji je Endi – bespolni homoseksualac s nadimkom Drela – manipulisao i baratao medijima, njegova surova radna etika, njegovo nastojanje da ostane značajan u svetu koji se ravna prema onome što najnovije naiđe. Svaka nova generacija želi da pronađe sebe, pa ponajpre odbacuje ono što joj je prethodilo, što je bilo pre, ono staro. Jasno, mnogi su, još za njegova života, otvoreno odbacivali nepodnošljivo kontroverznog Vorhola. Ali da li se iko još usudio da ga proglasi „prevaziđenim”?

Pomislite na sva ona umetnička dela u podrumima muzeja koja nikada niko neće videti; i pomislite na svu onu umetnost koja je uništena. Ono što uvek preostane jeste ono što ukus vladajuće klase tog perioda smatra da treba da preživi i uvek na kraju ispadne da ta preživela dela najistrajnije izražavaju kanone i pojmove vladajuće klase. Dakle, da bi neko bio uspešan umetnik, on mora da ima svoje radove izložene u nekoj prestižnoj galeriji, po istom fazonu po kojem Dior, na primer, ne prodaje svoje originale na tezgi u neuglednim radnjama. Eto zbog čega je potrebna izvikana galerija – da bi te vladajuća klasa primetila, imala dovoljno poverenja u tvoju budućnost i kupila tvoju sliku za 500 ili 50.000 dolara. Bez obzira na to koliko si dobar, ako te vladajuća klasa bude zapamtila, pamtiće te i ostali. Kao što svako može da primeti, pravila igre su prilično prosta i to što ih je Vorhol skontao i svario nije garantovalo ništa spektakularno. Mnogo je važnije bilo nešto drugo: Vorhol je znao šta želi, bez ostatka. To je bio njegov blagoslov, istinski odraz njegovog talenta.

Uprkos gotovo perverznoj fami koja ga je pratila, dajući mu obeležja radikalne kontrakulture, Vorhol u stvari nikada nije imao subverzivne ciljeve; oduvek je iskazivao najveći mogući respekt prema novcu, slavi i moći. Nije uopšte bio sklon satiri. Možda je i osuđivao buržoasko, ali je slavio konzumerstvo, moderan industrijski život, na način na koji se predsednik IBM kompanije ni u najsmelijim snovima ne bi usudio. Vorhol je bezuslovno prihvatao realnost. Njegovo odbijanje vrednosnih sudova imalo je opasnih implikacija, ali je donosilo nekakav začudan, podvojeni duh slobode. Kod Vorhola kao da nije bilo ljudskih reakcija – nije bilo straha od otuđenja, samoće, uniformnosti. Većina njegovih, danas planetarno poznatih izjava bile su zlokobno duhovite dosetke; nikada nije bio potpuno iskren ili neiskren.

Bez oklevanja je priznao da želi da bude „mašina” jer je to mnogo jednostavnije od ručnog rada, a i u svakom trenutku podjednako dobro ga mogu zameniti njegovi asistenti ili bilo ko drugi. Nije skrivao svoju patološku stidljivost zbog koje je i prestao da se bavi osećanjima – umesto toga je obožavao dosadu i plastičan život, bez drame koja bi ga se ticala. Stoički je izdržao permanentne optužbe da je njegov rad isprazna provokacija; kalkulantska kombinacija senzacionalizma i egzibicionizma; na koncu, džinovska diletantska podvala, sramotna i vulgarna, te da on sam odaje utisak „odbojnog, ljigavog reptila”. Smatrao je da mnogi ljudi imaju duboko ukorenjene, trajne fantazije u vezi sa umetnošću. Otvoreno se pitao zašto ljudi veruju da su umetnici nešto posebno kada je to posao kao i svaki drugi. „Kada kažeš da umetnici nešto reskiraju, to je uvreda za ljude koji su se borili u Normandiji, za dublere, za bebisitere, za pastorke, za rudare, za skitnice; jer to su ljudi koji doista znaju šta to znači nešto reskirati.”

U tadašnjoj modernoj Americi slava je živela sama za sebe – sve dok si bio slavan, nije bilo važno šta si zapravo bio. Malo je ljudi 60-ih bilo spremno da prizna kako slava više nema veze s onim što si postigao. Vorhol je sa zadovoljstvom to priznavao i s podjednakim zadovoljstvom se time poigravao stvarajući od najotkačenijih gubitnika superzvezde. Sve dok nije upucan sa dva metka. On je jedva preživeo, ali „Factory” kao hram andergraunda nije – naprasno se pretvorio u bezbedni, strogo poslovni „Ofis”, a dešavanja iz nekadašnje „Fabrike” sasvim spontano su se preselila u „Studio 54″, gde je Vorhol u društvu regularnih, etabliranih superstarova činio svakojake bahanalije, vodeći računa da ne dovede u pitanje nijednu potencijalno skupocenu porudžbinu (druge porudžbine ga više nisu zanimale). Tada je uradio gomilu karikaturalno prigodnih „portreta” likova poput Trumana Kapotija, Mika Džegera ili Đovanija Anjelija. To su bili ljudi s kojima se družio, zabavljao, tj. uvlačio im se za nepristojno visoku kešovinu. Vrsni, školovani i nagrađivani reklamni crtač lako se transformisao u perfektno dizajniranu prazninu koja je prianjala uz svaku hijerarhiju, budući da je kao dete siromaštva oduvek bio lud za bogatašima. Sve oko njega je ostalo krasno i uglađeno, cinično i dekadentno, s nepogrešivim tajmingom za džetseterske hirovite promene ukusa.

Ali, Endi Vorhol je oduvek bio više od pukog magneta. On je nalik strašnom proroku sudbine, nalik steni koju su u davnini držali za proročište, kroz koju je večni vetar objavljivao silnu reč „trpite”. Njegova centralna tema od samog početka je bila smrt, a njegova poslednja serija autoportreta nisu ništa drugo do posmrtne maske, torinski pokrov što ga je Antihrist okrenuo naopako. Neke od tih slika su fluorescentne, skarletnocrvene i ružičaste, bele, plave i narandžaste… samo ovde nedostaju životnost i radost što ih takve boje obično izazivaju. Ovo je apokaliptični materijal. Vorholova sablasna, jeziva neprisutnost ponavlja se uvek, iznova u različitim formatima.

Dok posmatrate tu seriju autoportreta (koju je inače naručio londonski agent Jozefa Bojsa), ne možete da ne vidite kako Vorhol ima izvanredan osećaj za magijsko otkrivanje, ali ne i osećaj za utehu. U njima ne nalazite istinu, nego poštenje: oni vas ne vode u unutrašnjost srca. Sasvim suprotno, kupci ovih slika ne dobijaju za svoj novac ni utehu, ni strpljenje, ni poeziju, ni ispovedanje. Umesto toga, dobijaju komad dvadesetog veka koji poziva na razmišljanje i dovodi do spoznaje o beznadežnoj budućnosti. Ovi sumorni autoportreti bez ikakvog vidljivog napora otkrivaju da smo svi mi mnogo veće ništavilo od Vorholovih kamufliranih senki. A to nije mali podvig. Nisu ga tek tako u jednom intervjuu, pred kraj života, pitali da li postoji sličnost između Vorhola u „Fabrici” i Isusa na „Poslednoj večeri”.

I još jedan zanimljiv detalj koji govori da je biografija pop umetnika po pravilu nalik policijskom dosijeu. Desilo se da su Vorholove slike iz ciklusa „Najtraženiji čovek: 1963″, naručene za Njujorški paviljon na Svetskom sajmu 1964, bile preslikane po nalogu pobesnelog senatora Rokfelera, a zatim ponovo naslikane od plahovitog Vorhola. U pitanju su fotografije, urađene u sito-štampi, koje beleže za pokolenja nekoliko tipičnih američkih kriminalaca iz 50-ih godina. Nastali od zatvorskih i „life” snimaka, ovi različiti portreti u rasteru sugerišu bezbroj priča, od kojih nije beznačajna ona o tome kako je u nekoliko godina Endi Vorhol, na način koji još uvek zaustavlja dah, dao Americi upravo onakve slike kakve ona i zaslužuje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar