KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Odiseja u Ilirijadi

Svedoci smo kako poslednjih nekoliko nedelja Vlada Srbijice upražnjava građansku neposlušnost, te je bilo samo pitanje trenutka kada će i ostali državotvorno uhlebljeni podanici krenuti njenim stopama. I tako se dogodilo da je onaj poluamaterski neoarkanovac iz Bujanovca išutirao Niš iz Sjedinjenih Albanskih Država. Tja, tipični granični Šiptar sa graničnom dijagnozom: titoistički deformitet koji se stiče sedenjem s dve guzice na jednom taburetu. Jebe mi se što se prejeo muslija i ovsenih pahuljica zato što je, zaboga, pobrkao postove trudeći se da bude politički korektni religiozni fanatik. Jer i vera i nevera pod ovim parčetom neba metaniše isti refren koji glasi: više je Niš velikoalbanski akvapark, sa sve auto-pijacom i firmiranim vojnim otpadom, nego što su Merdare administrativni prelaz iz iksa u nulu. Valjda će izaslanici Velikog Vođe na ubedljiv način sasuti demanti u facu bujanovačkog drekavca: dosta više verbalnog prevlačenja kožurice preko nekakve „Preševske doline"! Velika Albanija je niška realnost koliko i briselska, ali „Preševska dolina" naprosto ne postoji - ni kao geografski pojam ni kao sajber-zona na ratnim mapama tvoraca svih iredentističkih, inače nepogrešivo stvarnosnih fikcija. Čak se ne pominje ni u Biljaninim dramama, niti u Čedinim aplikacijama za blindirani „ajfon". To je kao da kažete „Leskovačka klisura" ili „Vranjanska prerija". Ali džabe pokeraška poređenja između trilinga i trilera. Kako da znaju ilirizovani Indijanci šta je tundra, a šta je tajga?
Pritom, niko ne spori da se ta famozna dolina suza spominje u razgovorima i unutrašnjim monolozima kako običnog, tako i onog neobičnog sveta. Stvar je prosta - „Preševska dolina" je izraz iz rečnika terenske diplomatije, švercerska šifra za promet žive govedine i useljivih nekretnina. Ništa više i ništa manje od toga, a vi izračunajte koliko je to podnošljiva lakoća zaborava; ja moram dalje s referisanjem stanja u „srcu tame" naše Srbijice, kako vladajući kartografi nazivaju „naseljenu kotu Niš".
Jeste onaj gorespomenuti logoreični dilber neuspeli kandidat za agenta-provokatora, ali njegova izjava je imala i te kakvog efekta - što samo ilustruje u kakvoj eksperimentalnoj retorti se taloži naš (i njihov) slučaj. Naime, nakon javnog negiranja njegove geostrateške važnosti, u Nišu je zavladala armagedonska šizma koju ni referendum o polnoj ravnopravnosti skupštinske Maje i drumske Zorane ne bi mogao da ublaži.
Eh, bilo jednom u izbrisanoj prošlosti, al' se još mogu prisetiti usmenih predanja o tome kako se Niš tokom čitavog prošlog veka borio i izborio za status „ciganske mehane", najgolemije u Srbijici, što mu je davalo imidž kosmopolitske džungle na tucaniku u kojoj se u ritmu tarabuke pekla nadaleko čuvena „džunglovača", jedan od izvoznih brendova u ondašnjim domovinama majčinskih diktatora Sadama i Gadafija. Ali prokletstvo globalizacije nije zaobišlo na najskrajnutiju spavaonicu u Srbijici. Otkako su Cigani prešli u Rome, postali su NATO-nomadi s visokim EU-dnevnicama, i masovno odjebavaju rodni Stočni trg, najznamenitiju nišku iskopinu posle Medijane, nalazeći inspiraciju, svatove i peronski azil u Skandinaviji, Bavarskoj i Švajcarskom Beneluksu.
Istovremeno, seoba Srba s Kosova praktično nikada nije ni prestajala, a budući da je Beogradski pašaluk postao prestonica stranih ambasadora i još stranijih civilnih misija, nije bilo prikladno mešati diplomatske korove sa migrantskim korovima, te je tako Niš postao glavni sabirni centar za sve Kosovare koji su imali para da podmite lokalne funkcionere i kupe stanove, kuće, sudove, opštine, bolnice, činovnike, panduraciju, javna preduzeća, infrastrukturu, a što im je pomoglo u stvaranju najjačeg lobija koji je zagospodario najvećom betonskom spavaonicom u ostatku Srbijice. S vremenom su se toliko osilili da su, pored svojih kafana, crkava, bazena, klubova, teretana i ostalih tržnih centara, formirali i svoj „distrikt", koji se proteže od centra grada do Novog groblja, preko okolnih sela s vinogradima, voćnjacima, livadama, štalama i čobanskim torovima.

Kada je Niš zvanično precrtan i proteran iz mitski prosperitetne Velike Albanije, ovdašnji Kosovari su pali u tranzicijski očaj, ali su se ubrzo konsolidovali i krenuli u akciju zakupa prostora u Federalnoj Raminoj Republici

Naravno da je to dovelo do grandiozne mržnje kod starih („rođenih") Nišlija prema nafatiranim i varvarski nezasitim dođošima, koji su ih još pride optuživali za izdaju i nedostatak patriotizma. I sav taj zakukuljeni animozitet se nekako kotrljao u blatu preživljavanja, anesteziran reformama koje su obećavale unosnu transnacionalnu budućnost. Sasvim predvidljivo, kada je Niš zvanično precrtan i proteran iz mitski prosperitetne Velike Albanije, ovdašnji Kosovari su pali u tranzicijski očaj, ali su se ubrzo konsolidovali i krenuli u akciju zakupa prostora u Federalnoj Raminoj Republici. Međutim, i druga strana, polutanski domoroci, dotad u defanzivi i pasivnom očuvanju okućnica i devizne štednje, momentalno je uvidela svoju šansu da potkreše krila i trtice trenutnim niškim vladarima. Uskoro je otpočela totalna mobilizacija „naših" - praćena demobilizacijom „njihovih".
Prostim rečima kazano, Niš je postao srpski Bejrut u kojem se ovih dana otvoreno verbalno-prangijaški sukobljavaju pristalice Velike Albanije i pristalice Velike Bugarske! Ovi drugi ne zaostaju ni po brojnosti ni po arsenalu argumenata. Odjednom su se ujedinili niški starosedeoci, čokalije i meraklije, njihovi funkcionerski potomci, partijski privatnici na privremenom radu u gradskoj Toplani, Vodovodu i Elektrodistribuciji, pravoslavni fundamentalisti, novokomponovani putinovci i hipijevski narko-karteli koji su tradicionalno vezani za istočnog suseda i istočne mitologije. Kao prirodni saveznik, pridružile su im se i naturalizovane Nišlije - uglavnom polupoturčeni Matejevčani i Zaplanjci, kao i etnički Bugaraši poreklom iz Caribroda, Bosilegrada i manastira Poganovo.
Zagovornici ulaska Niša u sastav Velike Bugarske imaju prilično jake adute, počev od istorijskih - spominje se Sanstefanski ugovor kao primer da je još u 19. veku majčica Rusija znala šta je za hrišćanske Nišlije najbolje. Zatim tu su i brojne dramatične, danas dirljivo sentimentalne uspomene iz doba sankcija, kada se rodila trajna ljubav i neraskidivo partnerstvo s bugarskim carinicima, bez kojih ne bi bilo benzina, cigareta, „pentreksila", „bensedina", original „soni" piratskih diskova, kobasica, salama, kačkavalja, tan-alve, a kamoli „sunčevog brega", „stoličnaje", „pliske", kao i specijalnog „džonija vokera" na rastvaranje. A kao posebna komparativna prednost u odnosu na demografski prenapregnutu Veliku Albaniju, ističe se fakat da je današnja Bugarska „no man's land", to jest da tamo nije ostao gotovo niko mlađi od 50 godina života tako da je potreba za radnom snagom svih manuelnih profila permanentna. Pored toga, ulaskom u Veliku Bugarsku bi se barem Nišlijama ostvario drevni srpski san - imali bi izlaz na more. Jeste da je Crno more sivo kao voda iz kanalizacije bez kolektora, ali je ipak more, i letovali smo tamo i u šatorima i u ribolovačkim čizmama. A zna se vrlo dobro da za Srbe preko Albanije do mora vodi samo jedan put, koji se nimalo slučajno poredi s Golgotom i Ibarskom magistralom, i kojim se više nijedna mula ne usuđuje da prođe još od onih davnih dana junačke bežanije Vrhovne komande s kraljem, naoružanim delom naroda i zakopanim blagom.
I dok niški Kosovari i njihovi istomišljenici ne prestaju da trube o „američkom faktoru", koji je jedini garant boljeg života i dostojanstvene smrti, a čiji su najveći evropski miljenici upravo Albanci iz našeg komšiluka, ni velikobugarska grupacija ne lamentira u prazno. Naprotiv, već su poslali u Hag optužnicu protiv Koste Vojinovića zbog genocida koji je sa svojim teroristima (samozvanim „ustanicima") izvršio nad topličkim, crnotravskim i nišavskim Bugarima, a što bi trebalo da uveri zvaničnu Sofiju u ozbiljnost i iskrenost njihovih vazalskih namera.
U međuvremenu, pregovarački predsednik Tači, poznatiji pod ratnim imenom Zmija, poručio je da će OVK braniti Niš s Niškom Banjom i Kameničkim visom od bugarske invazije. Bez mnogo buke, Veliki Vođa je odbio tu ponudu, znajući da je OVK izvan Kosova isto što i JNA izvan Karađorđeva - a hajdučija je u Srbijici dozvoljena jedino u mesnim komitetima „družine SNS". S druge stane, i u Sofiji se zakuvava - Željo Želev je medijski napao svog naslednika Bojka što već nije anektirao zapadne bugarske pokrajine putem referenduma, baziranog na principu UN o pravu naroda na samoopredeljenje do samoporicanja.
Kada je pokušao da u usijani Niš pošalje sasovce, „Kobre" i ostale specijalne reptile za gušenje povišenih strasti, Muti Angela i Sestra Melanija su ženski oštro i konkretno upozorile Velikog Vođu da bi takvo „pregrupisavanje bezbednosnih trupa" ugrozilo Ustavom zagarantovanu zaštitu bivšeg predsednika Tome, za koga su već raspolagale poverljivim informacijama da je izložen neprihvatljivom porodičnom nasilju od fondacijske supruge Dragice i dvojice ekstremno naprednih sinova. Valjda je penzionisani prijatelj Putina i cele Kine preči od živahne varošice čije paradržavne probleme treba prepustiti privatizaciji i liberalnoj demokratiji. Povrh svega, u tako zapetljanom i napetom odmeravanju nemoći, nadaleko čuveni „niški padobranci" su obećali sveprisutnom natpredsedniku Erdoganu da će učiniti sve kako bi se očuvao srpsko-turski mir.
Nemajući kud da odstupi a da prema nekome ne postupi, Veliki Vođa se prepustio svojoj mudrosti i meditirajući s domarima u Beloj kući i Kremlju došao do spasonosne ideje da se na predstojećoj konferenciji posvećenoj atomskom ponašanju Severne Koreje u dnevni red planetarne rasprave pod tačkom „razno" ubaci i „niško pitanje", budući da Bugari imaju nuklearnu elektranu „Kozloduj", a Albanci uranijumski poligon „Bondstil", što se tematski uklapa u severnokorejski sindrom.
E sada, kako to već biva, povodom aktuelnih zbivanja javljaju se umni i zabrinuti glasovi naših vajnih istoričara i pratećih eksperata koji se pitaju da li su Nišlije - koji su ipak nekakvi Srbi, bez obzira na palanački mentalitet i provincijsko vaspitanje - svesni kakvim se rizicima izlažu birajući između Velike Bugarske i Velike Albanije, s daljinskim upravljačem u Istanbulu? Rizici? Nema ovde nikakvih rizika, dežurni intelektualizovani dušebrižnici. Znaju Nišlije (neki preživeli i pamte!) da Bugari kolju bez noževa i sablji, da Albanci na živo vade jetre i bubrege, da Turci nabijaju na kolac nakon paradnog nabijanja na obrezani ponos. Ali sve te horor-redaljke se mnogo lakše podnose od beogradskog (pokušaja) prezira. Eto, konačno vam je Magični otkrio tajnu „južnjačke utehe". Aleluja!