KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Odjava sezone

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Odjava sezone


Tja, uvek ista dijagnoza između dva božićna mamurluka (rimski i moskovski) Deda Mraza, koji lukavo neće da ih spoji u jedan te tako uskrati sebi reprizu orgijanja u darivanju nedarovitih i ispunjavanju perverznih želja onima koji su veće rogonje i od trofejnih irvasa. Dakle, pesma ostaje ista iako se niko ne može setiti ni muzike ni reči. U prevodu na šampanjski srpski, i ova uveliko izvetrela i skoro skroz isceđena 2017. bila je godina podvlačenja crte jer, kao i obično, niko nikome nije smeo da izađe na crtu. Naprosto, takva akcija se ne isplati, kažu eksperti, a i može da uspori reforme ukoliko, daleko bilo, pređe u naviku. A ljudi su vrlo zavisna bića. Otuda nam svakojaki gurui nude svakojaku nezavisnost. Pri čemu je najvažnije ne postati zavisan od sopstvenog malog mozga. Jer adrenalin je čudo, a njegova kontrola još čudnija, tako da situacija začas završi u zaumnom zamračenju. Zato poredak i počiva na ovolikoj predostrožnosti spram mentalne higijene podanika koji se ovih dan spremaju da proslave još jednu godinu svog podaništva.

Usled tolikih priprema, ne samo što Grdelička klisura ostade nerazdevičena, a kurčeviti koridor 10/11 je ponovo svoju erekciju spakovao u nakurnjak, nego robovi u Srbijici nisu primetili glavni demokratski pomak – više nema gledanja rijalitija i nerviranja zbog pogrešnog navijanja. E, u upravo odlazećoj godini režiserski nastrojena i montažerski vešta vlada uspela je, konačno, da ostvari projekat sabornosti kod Srba: sada smo svi u istom rijalitiju. Nije bitno ko je zvezda, a ko je karakterni glumac, ko je glavna, a ko sporedna uloga, ko su epizodisti, a ko su statisti. Za svakoga je napisana rečenica koju će izgovoriti kada na njega dođe red. Svako ima pravo na repliku bez dijaloga, na pesničenje bez šutiranja, na bežanje bez skrivanja. Oni nepodobni, što javno rade sklekove i selfiraju se tamo gde se ne peru sapunom i vodom, svakako bivaju izbačeni iz jedinog rođenjem stečenog rijalitija. Takvi reakcionarni elementi završavaju u Skupštini jer šou se više ne može isključiti ili na bilo koji način prekinuti, a isto važi i za šoumene i njihovu publiku što otvara usta preko nasnimljenog smeha. Jeste, uverili ste se, Skupština je najzad pripala poslanicima i poslaničkim telohraniteljima, a ne potplaćenim TV gledaocima, blejačima koji zakeraju i u trenucima pauze zbog reklamiranja poslaničkih imuniteta. Centralna i jedina skupštinska debata svela se na suštinu koja ždere i nadražuje naciju, a to je dilema da li je tzv. Narodna skupština zadruga ili farma, veliki brat ili starija sestra, poselo ponosa ili etno folkoteka za one koji igraju tako što kleče na kolenima pred kolovođom.

Još jedna reakcija bez akcije koju vredi zabeležiti: balkanski pubertet se razbubuljičavio od silnog drkanja na uramljene fotografije plemenskih vođa i vođica. Ovde je pravi trenutak da se svečano citira Učitelj Tirke: „Jezik nije mogao da najavi rat, niti je rat počeo u jeziku. Još u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka jezik je samo svedočio o faktičkom postojanju ratnog stanja: rat nam se, prosto, dogodio i pre nego što su topovi zapucali, jer medijski rat je svejedno rat. Još jednostavnije, rat je bio na sceni čim je bio u jeziku. Proizvodeći jezik rata, mi smo naveliko ratovali, prikrivajući to (ratno) stanje svesti novoiznađenim hipnotičkim jezičkim formulama i ostajući imuni na kontradikcije.” Iliti, što bi kazao Veliki Vođa, najveći demistifikator svih mogućih i nemogućih revolucija u najavi: „Svi ginu, niko ne umire.” Što će reći, da pojasnim prostom i vernom puku, sadašnjost se može proveriti samo na mobilnom ekranu, gde će biti neposredno degradirana bujicom informacija, onda isprana i zaboravljena kao i ma koji spektakl. Izveštačenost naše kolektivne sudbine uspela je da, parodirajući beskrupuloznu manipulaciju stvarnosti, razbije njenu mitologiju – simulaciju stimulacije Pavlovljenih kerova koji balave na sopstveni odraz u mutnoj bari.

U takvom poretku decenije raspleta, ne treba da čudi što su Srbi ove nestajuće godine najviše guglali vremensku prognozu. Nema boljeg načina da se ubije vreme od smene godišnjih doba u jednom istom danu. Budući da je ove godine i smrt dobila svoj profil na Instagramu, smartfoni su guglali ljude s baterijama i procesore bez bakterija, a „ajfon 10″ se prodavao pod etiketom „Dosije X”. Gugl je fejsbučio, a Fejsbuk se praćakao u Amazonu. Bil Gejts je ponovo prepravljao svoj testament jer su mu deca već osiromašila zbog patrijarhalnog vaspitanja, dok je mumificirani Voren Bafet pokušavao da seksualno uznemiri samog sebe kako bi dokazao poveriocima da mu se još uvek mrda čvor na kravati. Važno je da se diže, kako rezonuje „Ekipa s Volstrita” dok ustaje svakog jutra da opere zube, keš i crno ispod noktiju.

Sa one strane virtuelnog rezimiranja, jedan od većih podviga protekle godine ostvarila je Melanija Tramp, besprekorno odigravši ulogu Monike Levinski koja razvojem radnje i narastanjem fabule postaje Elizabeta Treća. Tako je srpska Slovenka bez Dodikove pomoći spasla konzervativni ugled svoga izabranog, više puta preglasanog supruga, koji zauzvrat jedino njoj ne predsedava. Zato je i odlučio da Vašingtonu promeni pseudonim u Jerusalim, a Belu kuću preseli u renoviranu Al Aksu, kako bi komandno osoblje moglo s visećih vrtova da posmatra širenje američke misije tokom misa u G-duru.

Inače, kada smo kod durskih hitova i njihovog uspinjanja po molskim top-listama, ovo je godina u kojoj je čitava Amerika skandirala: „Kime, ti to možeš! Kime, ti to možeš!”, oduševljena činjenicom da je Pjongjang razotkriven kao atomski Šangri-La. Ipak ima raja i u ateističkim poljima pirinča, ograđenim bodljikavom žicom iz vremena Divljeg zapada.

Ostaće zabeleženo da 2017. Suzana Mančić nije izbacila na subvencionisano tržište nijedan porodični pornić. Ne znam šta se dogodilo toj hrabroj i pohotnoj ženi u zrelim godinama, ali znam da nije slučajno da se nekako u isto vreme širom sveta pojavio „sindrom mrtve vagine”, za koji je utvrđeno da se javlja zbog preterane upotrebe vibratora, što dovodi do toga da vaginalni senzori zaborave na ugođaj kurca. Kao da time mnogo gube, što bi rekle bogomoljke iz najužeg rukovodstva organizacije „Peščanik na vodi”.

U međuvremenu, umrežena nauka se razmahala i sada nas uči svim zamislivim životnim veštinama i preoblikovanim navikama: kako da pravilno koristimo toalet-papir; kako da gledamo u pasulj dok obilazimo memorijalne koncentracione logore; kako da se napijemo ne ugrožavajući sopstvenu trezvenost; kako da vršimo oralni seks a da trajno ne zanemimo; kako da obavljamo analni seks a da ne povredimo dostojanstvo čmara; kako da doživimo vrhunac bez orgazma solidarišući se sa ugroženim i nedojebanim manjinama; kako da naučimo da, umesto partnera, menjamo stajlinge s ciljem da izgledamo kao „Mali princ” u fotošopiranoj čitulji.

Pa ipak, i pored svih tih važnih i nezaobilaznih pouka, glavni zdravstveno-korektni trend 2017. jeste feniranje vagine neposredno posle počinjenog snošaja, a u cilju prevencije mogućih polnih infekcija, pošto je opštepoznato da gljivice naročito uspevaju u vlažnim sredinama. Možda zvuči pomalo kastrativno za staromodnog jebača, ali ipak ta nova higijenska moda ima poneki pozitivni efekat i na mušku stranu kopulacione drame. Elem, dok vam partnerka brižno i hitro utrčava u kupatilo kako bi izvela ritual sušenja usmina i dži-tačke, imate dovoljno vremena da naspete sebi tri prsta svečarskog viskija i pijuckate ga s merakom nazdravljajući Nostradamusu što je najzad digao ruke od oživljavanja Katarine de Mediči u papinom korsetu. Ipak je porok najveći prorok.

Živeli!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar