KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Poslanica fiskalnom Pavlu

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Poslanica fiskalnom Pavlu


Strahopoštovani Pavle, evo, usudih se da vam se obratim svestan vaše javne težine i moje anonimne lakoće, to jest vaše odgovorne veličine i moje neodgovorne beznačajnosti, tako tipične za malog, običnog čoveka ogrezlog u dugovima i zločestoj zavisti koja se iz gladovanja i neodržavanja higijene rađa.

Pre svega, dozvolite mi da priznam: Divim se vašoj tranziciji! Vi ste najuspešniji primer privatizacije u istoriji Srbijice, hronično obolele od kolektivizacije varanja i fušarenja. Što od vas čini naročit fenomen jer vi i te kako pamtite ona trange-frange vremena dogovorne ekonomije i neprofitne bezbednosti. Štaviše, u uslovima nerealnog socijalizma i saomupravne hijerarhije stekli ste visoke titule i zvanja koje golemo znanje znače. Prisećaju se prevaziđeni levičarski intelektualci kako su vaši grafikoni rasta slobodnog pada bili tretirani poput vodenog žiga na državnim obveznicama, a ideje o gradaciji svojine i selektivnoj akumulaciji narodnog kapitala koje ste propisivali kao recepte za budžetsku dijareju – preko noći postali su temelji Šeste petoletke i Devete sednice, naročito do danas nenadmašeni princip „troškovi su naše najveće blago”. Govorilo se da je vaš monetarni mozak nastao ukrštanjem deviznih kurseva Borisa Kidriča i Džefrija Saksa, za razliku od druga Jovana Zebića, čije su revizionističke ideje o uvođenju tržišta u Politbiro i Ce-Ka više dugovale Polu Potu nego Ljubomiru Madžaru (starešini vaše odelenjske ekonomske zajednice) – pa su kao takve i odbačene skupa sa svojim tvorcem. Ali, za razliku od, u ideološke dogme ušuškanog Zebića, vi ipak niste bili odbačeni. Naprotiv, vi ste onaj koji je odbacio nazadnost udruženog rada, hrabro istupivši sa slobodarskom mišlju da se ne mogu na isti platni spisak stavljati mašinbravari, varioci, livci, vodoinstalateri, Kardeljevi učitelji, seoski ve-ka-ve radnici – i napredna, teškom mukom i ličnim pregalaštvom stvorena inteligencija koja nadgrađuje prirodu i društvo. Dug je put od večernje škole do komiteta, što ne važi za obrnuto putovanje ljudskih resursa. U toj nepravilnosti, prevazilazeći imperijalni oportunizam Plehanova i Buharina, vizionarski ste uočili seme komunističkog parazitizma. Uravnilovka ubija kreativnost čak i kod komesara-kursista: ta znamenita teza koju ste postavili u referatu „Ja, Porota” i dalje bučno odjekuje na Ušću koliko i na Andrićevom vencu. Bili ste istrajni u partijskoj kritici i naučnoj sumnji pa ste sasvim zasluženo postali prvoborac kada je, napokon, bankrotiralo državno milosrđe, čime je i praksa potvrdila vašu teoriju i pokazala koliko je skupa socijalna solidarnost i politika samodoprinosa, toplog obroka i regresa za godišnji odmor.
Vremena su se promenila, ali vi ste u svojoj beskrajnoj naobrazbi znali za jadac sadržan u onoj francuskoj poslovici: „Sve se menja da bi ostalo isto.” Zato niste ni pod stare dane ustuknuli ili se makar za korak povukli s prve linije reformističkog fronta. Nije vam bilo dovoljno što ste postali pisac fusnota za rokovnike Vorena Bafeta i konsultant Bojka Borisova u operaciji prevođenja Bugarske preko Crnog mora. Nošeni mladalačkim žarom mudro ostarelog profesora, prihvatili ste da budete konsiljere Veslija Klarka, koga ste ubedili da kupi struju, šume i vazduh na Kosovu kako bi Kosovari osetili tekovine Envera Hodže, posle čega će zauvek ostati verni kapitalizmu i kolonijalizmu.

A onda ste načinili „teslinski korak” i ušli u najveći eksperiment savremenog doba posle vaskrsa dede Avrama, još jednog od vaših cenjenih mentora. Kažu da vas nije trebalo dugo nagovarati da preuzmete dužnost predsednika Fiskalnog saveta u monetarno suicidnoj Srbijici. Tada je otpočela finalna faza vaše privatne revolucije. Vazda aktivni u svojoj lenjoj zlobi, brojni kontrarevolucionari, inače uglavnom vaši ispisnici, počeli su unaokolo da glasno govore kako „Tovariš Pavle tovari Srbe kao niko nikada ranije”. Obavezno dodajući istorijsku napomenu: da nisu američki Crnci pre sto i kusur godina izmislili bluz – Srbi bi to sada učinili i pionirski zagudili, i to mnogo tužnije i potresnije od zalutalih potomaka afričkih robova. Eh, u pakosti su kratke noge, a duge bukagije. Srbi su najgori, mada ne i jedini primer te zakonitosti na kojoj počiva svaka akcija i reakcija. Ali ljudski zaborav zaborava nema!
Da vaša duboka starost ne pamti toliko duboko, ne bi vaša borba bila tako bespoštedna. Po beskompromisnosti vas neki drevni savremenici upoređuju s vašim imenjakom, a ovdašnjim upokojenim verskim vođom. Ali vi niste nikada bili verski zatucani, već ste svoje misli tucali i tucali sve dok ne bi postale dragocene kovanice. U slavu vaših basnoslovnih sećanja, zapravo, i pišem ovu poslanicu, u skrušenosti svojih ograničenja, želeći da prostom puku približim vašu komplikovanu, ali jedinu ispravnu sudbinu…

Vremena su se promenila, ali vi ste u svojoj beskrajnoj naobrazbi znali za jadac sadržan u onoj francuskoj poslovici: „Sve se menja da bi ostalo isto.”

To je bilo davno. Vrlo davno. Onih starostavnih, već mitskih godina, kada je čoveku još bilo stalo do drugog čoveka. To je bilo vreme totalne neslobode. Činilo se da je svakom čoveku stalo do svakog drugog. I čitavom društvu je stalo do svakog čoveka. I, što nije nezakonito, svakom čoveku je stalo do društva.
Sada živimo u drugom, apsolutno slobodnom svetu. Svetu u kojem je svaki čovek slobodan da padne na samo dno. Niko ga neće zaustavljati, neće ga izvlačiti, gurati dalje od ivice provalije. Čovek sad može biti beskućnik, biti i prosjak. Niko neće prekršiti njegovo sveto pravo. Mnogi će mu čak pomagati da se učvrsti u svojoj odluci. Na primer, ako čovek ostane sam i propije se, saznaće za njega stambeni prevaranti i po razrađenoj šemi će stan tog čoveka uknjižiti na sebe, a samog čoveka odvesti u zabačeno predgrađe ili ga prosto izbaciti na ulicu. Zato što živimo u slobodnoj državi i svako je slobodan da klizi nizbrdicom do samog dna.
Nekada nije bilo ovako. Nekada su čoveku smetali. Čim čovek prestane da odlazi na posao, oda se piću ili zanese knjigom „Beton i svici”, pozivali bi ga u sindikat, fabrički komitet, naučni komitet po svoj prilici, savet narodnih komesara se bavio njegovim pitanjem. Ako napusti jedan posao – dobije drugi. Ako teško pije – odvedu ga u dispanzer za lečenje radnika i leče. Ako čoveka napusti žena – druga žena bi nalazila tog čoveka, a kolektiv je jamčio. Drukčije se nije moglo.
Jer to prošlo, totalitarno društvo je bilo zasnovano na odvratnoj neslobodi i eksploataciji čoveka. Ono je vršilo nasilje nad čovekovom dušom. Ljudi su bili najveće bogatstvo države, a svaki čovek je bio potreban državi. Ona nije mogla dozvoliti da ljudi, ta vredna valuta, propadaju tako jednostavno. Ne, nije stvar u nekom naročitom humanizmu. Prosto, ljudi su bili zaista potrebni: da bi uzorali ledinu, rintali na građevinama svog veka, pravili magistrale kroz rastinje i močvare, prizvodili oružje u pogonima, služili u najnesvrstanijoj armiji na svetu; čak i za to da bi jedanput godišnje priređivali veličanstvene parade i sletove – bez ljudi se nikako nije moglo. Bilo je to društvo velikih predstava, s raskošnom scenom i masovnom publikom. Za svakoga su nalazili posao.
E, sada je nastupilo društvo kamernih predstava. Gospodi je potreban samo nekakav broj posluge i statista koji oglašavaju: jelo je na stolu!
Sad čovekov život ne vredi ni prebijene pare. Jer se čovek sastoji od aminokiselina. A aminokiseline ne vrede ni prebijene pare. Eh, kad bi se čovek sastojao od ugljovodonika! Dakle, danas su ljudi nepotrebni, a kad bude još manje ljudi, od toga će postati samo još bolje zato što će ostati više ugljovodonika za ostale.
Nekad je iz istih razloga propalo zvanično robovlasnično uređenje. Robove su počeli da hrane neisplativo – oni svojim radom nisu pokrivali čak ni vrednost supe. Supa je postala skupa, a robovi – nepotrebni. Tako je pao Rim. Ali ne i Pavle.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar