KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Poslednji soul samuraj

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Poslednji soul samuraj


Za naših dana se s prezirom gleda na uspešnog umetnika koji se oda učenju. Smisao tog učenja je upoznavanje porekla umetnikovog uspeha i ulivanje u sećanje na put koji je nekadašnji nagoveštaj talenta doveo do vrhunske karijere, put kroz iskušenja i muke njegovih učitelja i prethodnika, put koji je ispunjen zahvalnošću zbog njihovih dobročinstava. U ovim vremenima forsirane pohlepe i brkanja hedonizma i empatije, umetničko delanje se preobrazilo u pokazivanje moći i ekstravaganciju. Puteve koje su zacrtali aktuelni vladari sofisticirane veštine padaju u zaborav, arogancija i oholost će nadvladati, jedno propadanje će za sobom povući drugo, moćni će kao i slabi upoznati muke obitavanja u praznini bagatelisane duhovnosti za koje su nespremni, umanjiće se ugled majstorskog nasleđa unutar i spolja, i na kraju će ljudskost sigurno propasti.
Kada oslušnem mlade muzičare što današnjici služe, imam osećaj da njihove preokupacije žalosno nisko padaju. Većina njih jedino želi da prati tok vremena, trendove i brendove, i to iz otvoreno lukrativnih razloga, promovišući se u agente muzičkog marketinga; vidim njihovu očajničku potrebu da poguraju svoj ego ili da se razmeću svojom spretnošću, i čak kada se čini da su pronašli i uživaju u unutrašnjem miru – to je samo pretvaranje. Nema tu stvarnog rizika, stvarne muke kojima je stvaralac izložen kao svetionik burama koje pomeraju najdublje dno. Ali teško je biti umetnik čiji ideal nije ništa manji nego da svojoj umetnosti posveti svoj život, da u trenutku umre da bi se preobrazio u duh čija je stalna briga sreća i radost njegove publike. Drugim rečima, vraški je teško biti legenda s pokrićem. Ko to poželi, treba da ide napred bez zastoja, ne treba ni da se umori ni da se obeshrabri sve dok svoj zadatak ne privede kraju.
Eto s kakvim mislima već neko vreme slušam uistinu epohalni novi album Vilijama Bela „This Is Where I Live”, za koji je pre dva meseca dobio nagradu Gremi u kategoriji „Best Americana Album” – tačno pola veka od objavljivanja njegovog prvog dugosvirajućeg remek-dela, „The Soul of a Bell”, koji će u istoriji R&B i soula ostati zauvek upamćen kao možda i ponajbolji primer kako skladno spojiti snažne i graciozne balade s bržim pesmama u kojima melodrama pulsira ne manje uverljivo u svojoj elegičnosti.
Nije nikakva tajna da je Vilijam Bel redovna pojava u ličnim panteonima mnogih uglednih i slavnih muzičara uprkos tome što je čitavu svoju karijeru sagradio iz pozicije čoveka iz senke koji je pomerao granice drugim senkama i pretendentima na status umetničke veličine. Činjenica da su njegove pesme obrađivali takvi giganti poput Otisa Redinga, Ete Džejms, Džimija Hendriksa ili Kerol King govori više od svih nagrada i počasti. Uticajni, đavolski vešt autor koji je svoje delikatne hitove pretvarao u himnične klasike, pionirska figura popularne muzike 60-ih čija je pesma „You Don’t Miss Your Water” ne samo prvi hit svetski čuvene R&B kompanije „Staks” već i opštepriznata kao „ugaoni kamen” južnjačkog soula. Majstor koji je od početka bio obdaren vizijom u kojoj sadašnjost neprestano vuče korene iz prošlosti i svešću da o delu svakog umetnika sudi neprolazna porota mrtvih.
Cira vilijam belPopularnu muziku ovog veka odlikuju pesme koje su – na stranu semplovane replike i reciklirane imitacije – užasno plitke, muzički siromašne, uprošćene na idiotski način; toliko su lišene ljudskog iskustva i bilo kakvih emocija da je čak i njihova hladnoća sterilisana i lažna – a kao nadomestak toj sveprožimajućoj praznini ostaje isključivo tehnološko opsenarstvo, bazirano na efektima koji više duguju vojnoj nego muzičkoj industriji.
Album „This is Where I Live” – poput ponovnog otkrića Amerike! – podseća nas da su nekada pesme bile višeznačnije, a jasnije definisane, melodijski i ritmički, unutar precizno profilisanih žanrovskih obrazaca; nabijene okeanom emocija, predstavljale su upečatljive priče koje su imale privlačne likove i zaplete, izražavale su presni život u različitim aspektima…
Čak i za vrtoglave standarde ludački kreativnih 60-ih, (a bogami i 70-ih godina prošlog veka), „This Is Where I Live” je apsolutno zadivljujući dokument – a kamoli za nepostojeće („virtuelne”) kriterijume aktuelnog, a već potrošenog 21. veka. Jednostavno, to je umetničko delo organskih kvaliteta, neverovatno svedočanstvo da neko i u 77. godini života može da zvuči nepatvoreno, moćno i sveže, te da uspe da snimi nešto što se usuđujem da nazovem „poslednjim soul albumom” na planeti Zemlji. Usamljen i nepokolebljiv, blagosloven koliko i obeležen, održavajući visok nivo autorske sofisticiranosti i zanatske umešnosti, Vilijam Bel je stvorio klasiku u strarozavetnom kanonu „black music” – dostojanstveno stilizovanu kolekciju pesama, gotovo provokativnu u svojoj nedokučivoj inventivnosti. Prkoseći svakoj mejnstrim logici, kao i mitomaniji „kultne” nostalgije, oživeo je magiju koja je krasila njegove rane radove, u kojima se melanholija i polet prepliću na unikatan način. Njegova muzika utiče na vreme kao što padanje snega utiče na zvuk – ono što je vidljivo zamenjuje odsutnošću, koja je upečatljivija od vidljivosti.
Pesme na novom albumu odlikuje snolika, ali u isto vreme i sočno realistična atmosfera, što proističe iz autorske strategije zasnovane na poslovici: ribe ne žive u bistroj vodi. Postoji uzvišeniji put od utabane staze proklamovane moralne ispravnosti. Takva kruta strogost vodi u lutanje i somnabulnost koja se kloni života i ljudi. Ne može da se zna ono za šta se nema neposredno iskustvo.
Vilijam Bel želi da svojim likovima pruži svaku moguću priliku da prepoznaju svoju ljubav, nešto klikne u vazduhu i muškarac može da zastane i popriča s tom posebnom devojkom, ona može da ga pogleda i osmehne mu se – što nije moglo da se desi u životu, već samo u pesmi.
Fatalne žene, u Belovim napevima, često su žrtve sopstvenih demona. To su obično mlade devojke, s vrlo visokim potpeticama, one koje ne prave razliku između dobra i zla i kojima momentalno izgore krila pod utiskom da žive punim plućima. Prelepe devojke, koje uskoro bivaju uhvaćene u zamku i potisnute od muškog grada jer, naravno, grad pripada muškarcima. Međutim, kod Bela nema mačizma, ništa slično vulgarnim šablonima – on je od onih autora koji umeju da izbegnu bilo šta što zaudara na stereotip. Elegantni je stilista, čije pesme krasi otmeni erotizam koji laska seksualnim instinktima muškaraca i žena.

Album „This Is Where I Live” Vilijama Bela apsolutno je zadivljujući dokument potrošenog 21. veka. To je svedočanstvo da neko i u 77. godini života može da snimi nešto što se usuđujem da nazovem „poslednjim soul albumom” na planeti Zemlji

Ali ono što posebno izdvaja Belovo stvaralaštvo jeste izvesno, doista nesvakidašnje dvojstvo muških aktera drame u njegovim tekstovima, izuzetne minimalistične naracije. Neki od njih nesumnjivo imaju mazohističku potrebu da ih žene iskorišćavaju i nikada se ne naljute niti postanu osvetoljubivi – čak ni kada ih žena prevari, jer kao da očekuju da će biti izdani.
U nekim drugim pesmama iz njegovog opusa, pak, pojavljuje se muškarac koji ne dozvoljava ženi da se poigrava njegovim novcem, njegovom poročnošću ili njegovom savešću. Tu se javlja onaj ulični, crni frajer sa stavom: ako izlaziš s tri ili četiri žene, to ne mora automatski da znači da švrljaš. Možda one švrljaju s tobom, izlaze s tri ili četiri muškarca istovremeno. Postoji doba u životu svakog muškarca kada je neiskrenost prema ženi jedini efikasni način da se sa ženom bude.
Ljubav nije „igračka vremena”. Romantična ljubav može biti grandomanska katastrofa, i može te zauvek povrediti. Možeš da zavisiš od ljubavnika kada su neke stvari u pitanju, ali ne možeš u nekoga uložiti toliko snage; to nije fer ni prema tebi ni prema toj osobi.
Kao igrač vrhunske klase – onaj koji barata misterijama ne pokušavajući da ih objasni – Vilijam Bel lako može da prepozna nekoga ko je umislio da ima sve odgovore, ali baš takvima je možda i najpotrebnije da besomučno preslušavaju „This Is Where I Live”, koji je nešto više od testamentarnog remek-dela upravo zbog zapanjujuće vitalnosti, nepobitne autentičnosti i mudro kanalisane energije.
Pevajući o prošlosti, ovaj poslednji soul samuraj se usuđuje da pređe granicu gorčine, prolaznosti, izdaje, gubitka i poraza; ne hajući za zakone kosmičke truleži, Bel nas s lakoćom podseća kako je bio divan taj osećaj da stvarate nešto važno, dok ste istovremeno tako siromašni, autsajder i maštar bez ikakvog stvarnog znanja o sebi i onima koji vas okružuju. On bez zadrške rizikuje da ispadne nepojamno naivan, sentimentalna meta za izrugivanje, ali ima nečeg u onome što nam poručuje: ne treba vam nada da biste se upustili u nešto, niti uspeh da biste istrajali. Njegov moto je oduvek bio: pošto ne znam šta je nemoguće, baš to sam uradio. Ovaj album je krucijalni dokaz da je ostao sam sebi jedini guru kada je muzika u pitanju. Upečatljiva je slikovitost pesama što prizivaju prizor čoveka koji ispred zarđalog ogledala mrmlja sebi u bradu: „Lepo mangupsko lice!” Ovom frazom on sumira čitav svoj život (smemo da se zapitamo: možda i naše živote?).
U suštini, na prilično nekonvencionalan način, direktno, beskompromisno, bez patetične izveštačenosti, herojski veteran tematizuje sav tragizam čovekove spoznaje da se s vremenom neumitno i nepovratno stari, te da je starost, pre svega, „konzumiranje samoće”.
Melodično pripovedajući o sudbini, on je tretira kao ugovor s Bogom koji je potpisao neko ko ne želi ili nije u stanju da sasluša božanske razloge za strpljenje i trpljenje bez odbrojavanja. A ugovor je, po svojoj prirodi, nešto što ne možeš da objasniš. Ako ne razumeš šta on znači, onda nema nijednog razloga da on i dalje postoji.
Bel kontemplira nad činjenicom da je ostario sa izvesnim zadovoljstvom, prožetim lucidnošću i nesvakidašnjom samosvešću. On je slobodan čovek. Izabrao je da živi u „Staksu” zato što je „Staks” za njega jedino mesto gde može da živi. To je poslednje utočište. On tamo živi od sutona do svitanja, u vučje doba. Spava jedino kada je nebo potpuno vedro. „This Is Where I Live” je ljubavno pismo Memfisu, a noć je vreme za ljubavna pisma. Ovo je posveta Jugu kakav odavno više ne postoji, ali čežnja je ostala neoštećena, energija nezatrovana, misija spremna za novi krug molitvenih radovanja.
Kao što reče neobuzdani, ali ostvareni Kokto: „Čovek uvek mora da zna dokle ima prava najdalje da ide.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar