KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Prozna diktatura

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Prozna diktatura


Trula Amerika je opet pohisterisala. Još se nisu smirile strasti zbog skandala koji je izbio kada je otkriveno da se na On/Off Brodveju igraju čak dva mjuzikla koja je komponovao Atomski Vođa Kim („Božanstveni domet” i „Snegovi Havaja”), a koja su pohlepni menadžeri prošvercovali kao komediografski raspevane rekvijeme u čast prohujalih devojačkih dana Kim Vajld i Kim Karnes, a ovih dana iz nehakovanih izvora stiže nova medijska šok-bomba za rasterivanje kućnih ljubimaca u Beloj kući. Naime, bivši i sadašnji direktor FBI bili su prinuđeni da izluđenoj, vojno neobučenoj i umetnički utučenoj američkoj javnosti priznaju kako Bašar el Asad, pored trovanja dece i opozicije hemijskim bojnim otrovima, već duže vreme piše romane koje objavljuje kojekuda na neoliberalnom književnom tržištu Zapada i pozapađenog istoka, severa i juga.
Ruku na srce, ne vidim otkud tolika histerija i epidemija zgražavanja kako u distriktu „Trampova jednojajačna kula”, tako i u hipijevskoj komuni „Meher baba Hilari”. Jer u ovom slučaju nema materijala ni za kakav špijunski peting koji bi proizveo skandaloznu postsnošajnu postistinu. Prosto kazano, Asad odavno piše romanesknu prozu, putopisna pisma i dnevničke zapise filozofsko-lirskog karaktera. Notorna je činjenica, poznata i izvan bibliotečkih krugova, da je papski savetnik i tur-operater Toni Bler jedan od fanova Asadove literature. A kako i ne bi bio kada su u pitanju „topli romani puni topline”, koji govore o pustinjskim prijateljstvima putujućih muškaraca, najčešće obučenih u čalmu na golo telo, dok im ratnički lahor suši vazelin na ekstremnim ekstremitetima.

Asadov hobi
Evo, priznaću vam, i Magični je detaljno upućen u Asadov alternativni hobi, budući da već duže vreme održava razmenu rukopisa preko spisateljskog hotlajn savetovališta na Volstritu, i mogu da vam potvrdim da je mister Asad možda nedokazani terorista, ali je zato dokazani pisac! Čim sam pročitao njegova rana dela – „Elvis me je voleo” i „Obrezivanje Čarlsa Mensona”, poručio sam mu u iskrenom napadu entuzijazma: „Bašare, ovo svakako treba objaviti u Americi, ali nemoj kod ‘Sajmona i Šustera’. Nisu spremni za tvoju prozu i slomiće ti srce. Bolje bi ti bilo da probaš kod ‘Sajmona i Garfankla’. Propevaće ti karijera, veruj mi.” Mudri, talentovani dinastički vladar me je poslušao i – upalilo je!
Roman koji trenutno proučava Pozajmno odeljenje CIA imao sam prilike da čitam još pre šest godina u prevodu s besarabijsko-bugarskog. Radi se o gerilskom epu „Ali Baraka i četrdeset Bušova”, u kojem se autor obrušava na mit Lorensa od Arabije otkrivajući mračan psihološki bekgraund: nadobudnom Englezu je, od silnog poziranja na kamiljem rodu, pesak ušao u zadnjicu te otuda njegov čuveni „viteški dendi hod?” kojim se vazda probijao kroz pustinju i čadore – do prvog čučavca (to je u romanu jedini preostali simbol zapadnjačke kultivisanosti).
Naravno da moji čisto kolegijalni esnafski odnosi sa piscem tako zvučnog imena nisu prošli nezapaženo tamo gde se zapaža svakovrsno međuljudsko odnošenje. Njušeći kurentnu robu za unapređenje (sopstveno, kao i odnosa dve bratski kužne države), Bata Gašić mi je u zamenu za ukoričene Asadove rukopise nudio čarapansko državljanstvo, privatni helikopter, trosoban stan u Gospodar Vulinovoj i lokal u Gospodar Zoraninoj. Odbio sam ga s književničkom ljubaznošću, objašnjavajući mu da kafanski rabin Danilo Kiš, kako sam čuo iz poverljivih šankerskih izvora, nije bio toliko glup čovek kao što to pokazuju njegove „disidentske” knjige.

Ranije je bilo da diktator stvara književnost tako što iz mnoštva kandidata bira miljenike sudbine za dvorske pisce, a u naše post-post doba diktator „bukvalno” stvara književnost ližući mastiljavu olovku iznad tastature računara

Međutim, pročitavši Asadov veličanstveni roman potere „Pesak u bubregu, kamen u urinu” – geografsko-psihološki triler o mladom stažisti iz Kostolca koji prima islam na putu za Obrenovac i naglo skreće ka nesvrstanom rogu Afrike, naoružan idejom, skalpelom i učkurom – nisam odoleo a da ga ne prosledim najvećem ovdašnjem poznavaocu orijentalnog marketinga, Vladislavu Orhanu Bajcu. Nije trebalo dugo čekati da njegova iskusna, visoko istančana intuicija s ushićenjem u Asadovom delu prepozna sintezu vanvremenske dimenzije i paraistorijskog tkanja donjeg i gornjeg veša. Komentar Orhana Bajca može se svesti na sledeću tvrdnju: kada bi Prust bio naš savremenik, smesta bi otišao u Boko Haram da tamo šmrče, sisa i piše sve u šesnaest – i nekoliko tomova više!

Kvalitet diktature
Dakle, ako dosad niste shvatili, Asad piše snajperom s laserskim navođenjem, i anglosaksonski centri inteligencije su s pravom zabrinuti zbog hemijskog dejstva koje njegovo pisanije proizvodi. Ali Magičnog brine nešto drugo. Naime, više je nego očigledno da diktature – te najljudskije tvorevine političkog delanja – nisu više ono što su nekad bile. Ranije je bilo da diktator stvara književnost tako što iz mnoštva kandidata bira miljenike sudbine za dvorske pisce, a u naše post-post doba, kao što smo mogli da se uverimo iz prethodnog primera, diktator „bukvalno” stvara književnost ližući mastiljavu olovku iznad tastature računara. Da li je problem u ličnosti diktatora? Teško. Setimo se da je veliki Mao pisao proširenu verziju haiku poezije o carskoj jednakosti oblaka na nebu ne prestajući da radi na vojnom i ideološkom planu – kako bi na nebu bilo dovoljno mesta za sve proleterske maslačke.
Doduše, postoje diktatori i diktatori – to su inače i po definiciji vrlo živopisni likovi. Primera radi, dok je Koba stvarao pisce i piščine, dotle je Joža stvarao „mihize” (Mihiz – specijalna jedinica unutar Mreže, nazvana po intertekstualnoj jezičari, alkoholičaru i kockaru, a čiji je zadatak bio opismenjavanje udbaša i pisanje šifrarnika za cinkarenje). No, i jedan i drugi su (mislim na Kobu i njegovog njet-šegrta), uprkos razlikama u veličini i visini, pozavršavali svoje poslove u toku ovozemaljskog mandata. Prema tome, suština novonastale muke je u nečemu drugom.
Kvalitet diktature, moja podemokraćena braćo i sestre, ne zavisi toliko od psiho-profila samog diktatora, već mnogo više od kvaliteta karaktera njegovih podanika. E, u tom grmu leži pajser koji svi osećamo po našim glavudžama. Jeste, jeste, kvalitet podanika se poprilično pokvario, skoro pa srozao. Zato ne treba da čudi što je u ovom turbulentnom veku, uprkos demografskom i tehnološkom mravinjaku, Milo Đukanović jedini autentični predstavnik (duboko narodske!) tradicije usmenog predanja; njemu nije potreban ni antički hor satira, ni logorska vatra na hotelskom helidromu, ni slepi guslar s naštimovanim rimama. Milo jednostavno sve to lepo obavi sam – kao postmoderni Onan u predindustrijskoj manufakturi cigara za odloženo pućkanje.
Ko je spomenuo „pušenje”? Ne, ovde se ne misli na oralne vratolomije „dubokog grla”; caka je, zapravo, u sasvim drugačijoj vrsti jebavanja – „pričanje priče” je ono što održava hijerarhiju u rasulu, s netaknutim vrhom. Otuda čak i predsednici (aktuelni bontonski izraz za diktatore) s načitanim pedigreom vole da budu neobavešteni i neupućeni „u osetljivo poverljive stvari”. Tako se više uživa u „Šeherezijadi”, čak i kad se „Rašomon” zove…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar