KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Rasonica bluz

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Rasonica bluz


Posle svakih demokratskih (zar postoje i neki drugi?) izbora u Srbijici, nastupa postporođajna depresija. Kao da se već nismo navikli na „rađanje mečke”. Toliko buke i drame, a stvari su proste i neupitne poput ljudske sudbine, koja doduše ume da bude užasno neljudska, ali ne postoje glasači koji se o tome pitaju, niti glasovi koji to mogu da promene. U međuvremenu, čovekoliki čopor, nikad do kraja ukroćen, ima samo jedan čoporativni izbor: „ili socijalizam ili varvarizam”. Kao što se na ličnom nivou sve svodi na dilemu „umreti ili lagati”.
Zašto onda tolika potuljenost i malodušnost? Zato što je u pitanju globalistička pošast, a Srbijica je odvajkada centar bajatog pomodarstva. Pa tako imate da se čak i u našim Pičkovcima i Kurčilovcima depresija smatra za otmeno osećanje koje ljude čini važnim i ozbiljnim, samosvesnim do bola, je li. Nego, ruku na srce, a guzicu uza zid, suviše su često stanari Srbijice sodomirani da bi se bavili prefinjenim frojdističkim pederisanjem…
Kao stari ljubitelj diktature, stekao sam sposobnost da sa prilično trezvene distance mogu da sagledam izborne procese, radnje, trgovinu i muvačinu bez kojih je tzv. demokratija nezamisliva i neodrživa u stvarnosti koju je sama kreirala pomoću medijskog aparata za veštačko disanje i gašenje požara.
Zaslepljeni elitističkim populizmom i egomanijačkim narcizmom, samozvani „eksperti” i „analitičari” nikako da uoče ono najvažnije što odlikuje fantaziju demokratije kao imitaciju imitacije nedosanjanog života. Koren svih iracionalnih fenomena, pojava i nuspojava, nalazi se u samoj prirodi demokratije, tj. njene aktuelne projekcije koja se servira srpskom 3D gledateljstvu sačinjenom od predstavnika komesara i kandidata za sekretare, zapisničare, dobošare, posmatrače i potkazivače. Naime, političari (kao i v. d. političari) se u tako raskalašno kontrolisanom sistemu ponašaju poput umetnika. Otuda s tolikom pedantnošću vode računa da nikada ne budu realistični. Političari neprestano izmišljaju likove uvlačeći se u njihovu kožu do koske, želeći da prožive tuđe živote i tako što dalje pobegnu od sebe. Zato više nikoga ne čude oksimoronski politički programi koji od buvljačkog apsurda prave teatar okrutnosti.
Svedoci smo kako se neki od tih kreativnih izbornih aktivista nabusito predstavljaju kao predvodnici desnice sa komunjarskim idejama. Jednostavno, to im je zabavno u situaciji gde svi ostali tvrde da pripadaju levom krilu. Baveći se politikom u partijskom smislu, čovek nužno postaje maštar koji mrzi da prati stado: to ga jezivo iritira. Pre će se izdavati za ekstremnog liberala ili za centrističkog anarhistu. A u svakom slučaju je smešno reći da je neko potpuni levičar ili desničar. Tako nešto nije moguće, čak ni u filozofskom poretku pojmova i stvari, nekretnina i akciza.
Takođe, ima političara koji ozbiljno shvataju sebe i željni su ozbiljnog izazova: takvi neretko požele da budu profesionalne ubice. Razlog je artificijelniji od najsuptilnijeg koristoljublja – imaju ideju za alibi i ne mogu da odole da pokažu svoju inteligenciju, koja u stvari počiva na šizofreniji, budući da je plaćeni ubica, po definiciji, šizofreničar. Znači, čovek čini zločin u prisustvu svedoka, ali ipak ostaje neuznemiren. E sad, jedini alibi na koji stvarno možete da računate jeste onaj koji podržava žena koja vas voli. Ona bi pre poginula nego što bi vas odala. Eto odakle potreba nekih političara da se svuda pojavljuju u društvu svojih zakonitih pratilja, prvih dama gradova, opština i mesnih zajednica. Ovakvi slučajevi su filmski složeni jer takav tip političara nije ni lopov ni gangster. On je nevin, u smislu da nijedan šizofreničar nije svestan da je kriminalac iako jeste kriminalac po svojoj logici i načinu razmišljanja.

I dalje naričemo o famoznom 6. oktobru kao da se on nije već toliko puta dogodio sa uvek istom dramaturgijom i ikonografijom. Nađubreno čistilište. Reciklaža reciklažine reciklaže. Lustracija svih lustracija

Možda baš zbog ovakvih pravila demokratske igranke, vazda dozivani narod i njegovo džombasto, od sala nabreklo glasačko telo nikada do kraja ne znaju ko je zaista Veliki Vođa. Oni skloni osvetoljubivom romantizmu opisuju ga kao vuka samotnjaka. Vuk samotnjak je životinja koja će odlučno, vešto koliko i mudro, krenuti da se brani od opasnosti kada je prepozna kao onu pravu. Kada je vuk samotnjak ranjen, on postaje još opasniji, ali se smatra i da je dokrajčen… Ipak, čini se da većina Velikog Vođu vidi kao nekoga ko je na početku karijere šef nacionalne tajne službe. Međutim, pod uticajem brojnih špijunskih filmova, masa u pokretu menja scenario, pa Veliki Vođa najpre postaje neko i nešto u nekoj anonimnoj internacionalizovanoj organizaciji. Zapravo, narod ne zna ko je Veliki Vođa, niti želi da zna, kao što ne želi da iko drugi to sazna. Veliki Vođa je poput „mekgafina” o kome je Hičkok voleo da raspreda, mada ima dosta onih koji smatraju da je Veliki Vođa lik veći od života, tragični heroj kakav je kapetan Ahab.
Ako sve ovo imamo na umu, jasno je da je pogrešno kritikovati obične ljude zato što se okreću kako vetar duva i menjaju pravac svojih ubeđenja i zaključke svojih razmišljanja. Život je taj, a ne sopstvena volja, koji vas menja i preobraća u potpuno drugačiju ličnost.
Sarađivati s ljudima je opasna rabota. Pre ili kasnije čovek otkrije da je jedini način da ne bude izdan taj da živi sam. Znate li vi neka dva čoveka koja su živela i obavljala zajedno neki važan posao kao dobri prijatelji, a koja su, nekoliko godina kasnije, i dalje ostala u dobrim odnosima? Ja ne znam. Prijateljstvo je samo uslovno sveta stvar, kao što je postojanje Boga za one koji veruju u njega. Čim shvatite da stvari „ne idu baš najbolje”, otvara se put izdajama različitih vrsta.
Izdaja je jedna od osnovnih motivacija za ljudske postupke – mnogo više nego što je to ljubav. Neki uporno i glasno tvrde kako je ljubav ono što čoveka čini živim. To nije istina. U pitanju je izdaja. Kada ste mladi, mislite da su ljudi zanimljive životinje. Ali kada ostarite, nemate više takvih iluzija. Šta je prijateljstvo? To je kada usred noći nazoveš prijatelja i kažeš mu: „Budi drug, uzmi svoj pištolj i brzo dođi kod mene.” A onda začuješ odgovor: „U redu, eto me za minut.” Ko je odistinski spreman na tako nešto? Za koga?
U redu, svi znaju da je kurčenje nacionalni sport No. 1 u Srbijici. Međutim, naša nacionalna razbibriga jeste gađenje: odsustvo vere u razložnost života za koji u Srbijici – nimalo slučajno! – nema nikakvog poštovanja. Duboka teskoba bivstvovanja obavijena je velom skepse i uokvirena tamnim vidicima beznađa. Zato ovdašnji političari, u stilu avangardnih umetnika, s prezirom gledaju na prosečnog malog čoveka opterećenog iluzijama i samoobmanama, koji bezuspešno traga za uspostavljanjem makar prividne ravnoteže između sveta koji nosi u sebi i onog koji ga okružuje. Umesto da poput svojih demokratskih predstavnika uživa u potpunom ćorsokaku građanskog sveta u kojem caruje nasilje, novac, fizička i duhovna prostitucija. Ovde je i dalje dominantna definicija Srbina (mamino master Srpče i tatina depilirana Srbenda) koja glasi: „To je stvorenje koje prodaje svoje telo, ali zadržava čistu dušu.”
Zapitajte se, dragi moji apstinencijalni botovi i staromodni agitatori, nije li, naposletku, sve upravo onako kako i izgleda? Možda i ne postoji druga Srbijica osim „Druge Srbije”, kao trajne paradigme koja parazitira na tradiciji srpskog vampirizma. Brutalnost, cinizam, zloba, oholost i svi oblici neljudskosti oslobađaju se u krugu dvojke u sirovom stanju, metalno-plastična osećanja prelaze iz krajnosti u krajnost, ličnosti izrezane od kartona onakve su kakve su im naručene koordinate, delaju onako kako im nalaže propisani sado-mazohizam, uzimaju okolnosti tuđih života kao sadržinu svog bola i svoje patnje. Prvo se međusobno šamaraju, pre nego što se žestoko potuku. Jer pravog maženja nema bez tuče koja mu prethodi. Zvuči terapeutski, ali u našem slučaju ni to ne deluje.
„Ratni period je bio grozan, užasan i… predivan!” Mi još uvek nismo stekli pravo da izgovorimo ovakvu jednu beskompromisno nostalgičnu, epski konačnu misao. Kao da još ništa nismo ni proživeli, a ni preživeli. I dalje naričemo o famoznom 6. oktobru kao da se on nije već toliko puta dogodio sa uvek istom dramaturgijom i ikonografijom. Nađubreno čistilište. Reciklaža reciklažine reciklaže. Lustracija svih lustracija.
Samo što i pored delirijumske umrtvljenosti i varikinom ispranih snova koji nam drže glavu na ramenima – ništa nije gotovo sve dok ne bude gotovo. Nema fajronta dok se ne oglase lagani bubnjarski udari „pim, pam, pom”…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar