KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Severnjačka uteha

E, Magični, tepam sebi tepačkim glasom, koji si ti provincijalni marginalac! Dok svi relevantni faktori - od gologuzih terorista do oklopnih hakera - proživljavaju „sukob civilizacija", mene je spopao „sukob mitova". Patim se kako da u mitomanskom univerzumu izmirim uspomene i sećanje na uspomene, što je prilično nemoguća misija za radikalnog infantilca kakvim me je majka rodila...
A rodila me je u naseobini poznatoj kao Sodoma bez Gomore (takođe poznata i kao Vavilon bez padeža), gde se svaki odrtaveli stanovnik s ushićenjem priseća čudesnog pohoda kroz fudbalske barikade gadljive i nadmene Evrope koji je '82. načinio naš mali krstaški klub Radnički u Kupu UEFA. Ali smo isto tako složno i euforično išutirali u „kolektivnu nesvest" onaj revanš u Hamburgu i ispadanje pred vratima finala. S pravom, jer je Radnički izgubio sramno, mufljuski, istrčavši na teren s gaćama spuštenim do kolena.
Naravno da nema tog stvora u Nišu koji nije znao da su ovi naši prodali utakmicu, po direktivi koja je stalno menjala komandno mesto, ali nismo mogli da se tek tako pomirimo s primljenih pet komada i amaterskim načinom na koji je čitava ta ljiga odrađena. Sasvim strateški predvidljivo, ondašnji trener Radničkog je za glavne njihove igrače, Hrubeša i Magata, postavio totalno bezopasne čuvare kojima čuvanje i flasterisanje čak nije bilo u opisu karakteristika iz regrutnog kartona. Međutim, za svaki slučaj, da bi obodrio Švabe, čija je inspiracija uvek čučala u kopačkama, a retko kad u mozgu, drug trener je kao savesni komunista i internacionalista naš najjači adut, nesvakidašnjeg golgetera Acu Panajotovića, ostavio da dreždi na klupi kako mu ne bi kvario psihološki prestrašenu odbrambenu narav startne postave, spremne da brani dobijene instrukcije od svakog slučajnog kontranapada nekog od svojih drugova, budućih gastarbajtera.
Podsetiću vas da je razdraženi Panajotović ušao u igru tek u drugom poluvremenu, kad smo već popili kišu golova, i da je ipak vrlo brzo dao efektni gol petom, a mogao je da zabije još dva komada da Redža Stoiljković nije bio drčan...

Golem spisak pobeda
Ne preterujem u nišvilizmu, nego malo napnite glavu i prisetite se koga smo sve oduvali: Napoli (u kojem je tada igrao slavni Rudi Krol), Grashopers (glavni im je bio Jara, opaka desetka), pa moćni Fejenord (predvođen Van Hanegenom, koji je i samom Krojfu delio lopte i bio plejmejker holandske reprezentacije kada je car Krojf abdicirao), i na kraju slavnog pohoda vazda zajebani Dandi junajted, koji je tada imao solidnu desetku, Staroka, kasnijeg reprezentativca - onako prgav i malečak, stalno je skakao pokušavajući da udari Drizića u glavu, dok se Driza stalno saginjao u istoj udaračkoj nameri.

Nema tog stvora u Nišu koji nije znao da su ovi naši prodali utakmicu s Hamburgerom, po direktivi koja je stalno menjala komandno mesto, ali nismo mogli da se tek tako pomirimo s primljenih pet komada i amaterskim načinom na koji je čitava ta ljiga odrađena

Bogami, golem spisak, isuviše tvrd i profi da bismo se onako degutantno oprostili - praktično bez igre! - u kurvarskom Hamburgu, gde umalo da i „Bitlsi" propadnu, no oni su imali „početničku sreću" - slučajno ih je čuo Ivo Robić i preporučio muzikante tamo gde treba. Eh! I tako nam ostade zaprljan jedini belosvetski uspeh fudbalskog zavičajnog AKUD-a. Moj otac je, iako zakleti zvezdaš, posle fijaska zabranio da se u domu Ćirića spominje ime onog lokalnog trenerskog pizdunca i njegovih sotonskih mentora iz tadašnje prve postave niškog suda i tužilaštva (tamo su se vršile sve selekcije i arbitraže, budući da je fudbal bio siva zona s mnogo zlatnih koka na čija se jajca moralo paziti). Razumeo sam matorog i ostale matore sustanare niške dubodoline. Mislite li da je lako praviti legendu od tima kome je donja sredina tabele san? I koji je, bežeći od dna, postao jesenji prvak 1973, da bi na proleće počela prodaja na veliko; bili su toliko dripački pohlepni da su na kraju te iste sezone morali da kupuju utakmice preko aranžmana sa Aleksinačkim rudnicima i hotelima u Niškoj Banji kako bi se spasli ispadanja!

Ko je prodao?
Avaj, sada stižemo do kritične tačke u nekritičnom svetu Magičnog. Pre izvesnog vremena, sasvim slučajno i bez svoje volje (poput Ive Robića onomad u Hamburgu, kada je čuo neke liverpulske prangijaše), saznao sam od provereno upućenog čoveka KO je, zapravo, završio kriminalnu rabotu. U prvi mah, kad sam čuo ime, nisam poverovao. Srbi su poznati po sposobnosti da prljavu glasinu pretvore u čisti trač, ali vidim, čovek ozbiljan, spokojan, s gospodskom gorčinom, a i jeste svašta prošao i neku slavu i pare stekao. Povrh svega, poverljivi je prijatelj mog poverljivog prijatelja. A tu su i detalji-dokazi neoborivi kao Stounhendž. Nije mi bilo druge nego da se pomirim sa odvratnom činjenicom da je Ginter Necer, jedini nemački heroj mog fudbalskog detinjstva, preko Čiče Miljana (glavnog balkanskog poverenika Mister Uefka i Mister Fifka) dao ponudu za trenera Radničkog, plus procenat za „posrednički penzioni fond", i tako sredio čitavu stvar, sve vršeći funkciju sportskog direktora HSV-a. Au, gde me nađe kraj istorije, jebem ti mafijaška proročanstva!

Tačno je, ja sam odrastao na tragičnom predanju koje veli da je Miljan Miljanić najveći fudbalski zločinac, onaj koji je genocidirao Crvenu zvezdu 1971. u Atini, i tako sprečio da čitav svet vidi najneizvesniji fudbalski dvoboj u istoriji, i to dvostruki: Zvezda protiv Ajaksa i Džaja protiv Krojfa. Ali takođe sam odrastao na legendi u kojoj se pripovedalo kako je Ginter Necer najveća nemačka desetka, neprilagodljivi mozak i tehničar, umetnički tip s previše mašte za pancersku mašinu - zato su prednost davali bezličnom ali odgovornom Overatu. Moj otac je govorio da Necer ima brazilsko kefalo i da je on, u stvari, nemački Didi jer je usavršio ono što je slavni Brazilac izmislio - „suvi list". Sećam se njegove duge kose do ramena, i kako sam ortacima iz kraja objašnjavao da je Necer tolika veličina da nosi kopačke broj 50 (pisalo je o tome u novinama)...
I, eto, taj i takav majstor-odmetnik, netipičan za švapski štanc-mentalitet, završava svoju civilnu karijeru tako što sređuje nameštaljku - strahujući da sirotanski, zeznuto nepredvidljivi, za svašta s loptom sposobni, a skoz nepoznati Radnički ne sačuva onih čairskih 2:1. Ali Bogu nije nadimak Zicer. To je istruleli, bivši germanski as shvatio već koju nedelju kasnije, kada je - u finalu koje ni poslovično osvetoljubive Nišlije ne pamte! - zonaška ekipa Geteborga počistila dilbere iz Hamburga.
Po običaju, Magičnom (poznatom kao Mister Kasno Paljenje) trebalo je mnogo više vremena da skonta zašto je Necer, u naponu snage i zrelosti, prihvatio da u Realu igra vodonošu dok se onaj levičarski bek, Paul Brajtner, mlatio na mestu poslovođe (tako se nekada zvao plejmejker). Necerova kičma nije izdržala njegov pretežak, specifični igrački dar, a tadašnji Realov trener i strateg, Milov predak Miljan, usnimio je tu falinku kao iskusni diplomata te ju je štriklirao u paralelnu, retko nedostupnu knjigovodstvenu evidenciju Mister Uefka. Hm, ko zna, možda su Necera sve to nerazumevanje i pogrešni tretmani s vremenom prozlili i učinili oporim realistom, ali u mitologiji Magičnog nema mesta za one sa alibijima...
Otrovan i ojačan iskustvom lažnih epova i verujućih preživelih izdaja, ovaj „sukob mitova" razrešio sam tako što sam obe strane precrtao i obrisao. U tome i jeste poenta koju vam poklanjam. Uprkos opštem uverenju, kroz („savremeni"?) fudbal se („savremeni"?) život ne prelama dovoljno filmski (čitaj: džonfordovski!), a da se usput mašta ne deformiše u nasilnu uobrazilju koja dovodi kad-tad do pucanja filma. Uostalom, fudbalska lopta nije prizma, i odavno se više ne pravi od prave (odrane) KOŽE!