KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Soul sestra, crni šećer

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Soul sestra, crni šećer


I bez onolike guzičetine, Bijonse je paradigma epohe u kojoj je crnačka muzika – najmoćnija umetnost 20. veka! – postala sinonim za najodvratnije đubre, najotrovniju ljigavštinu, najnemuzikalniju govnariju koja se odvija bez ikakvih sranja

Pre mesec i kusur dana, u neonsko-olovnim medijima zablistala je vest koja kao da je bila skrojena u kabinetu Kondolize Rajs. Pompezni naslov je govorio o akademskom događaju sezone: muzika Bijonse biće ubuduće proučavana na Univerzitetu u Kopenhagenu, valjda na odseku za vanmateričnu prevenciju. Naravno, tu je bilo i zvanično kurac-palac obrazloženje o tome koliki je značaj crne aristokratske dupetare na beznačajnost naše prohujale savremenosti.
Eto šta se dešava kada se delta Misisipija pretvori u „Delta siti”!
A tamo je Bijonse kraljica gratisa, obožavana zabavljačica armije potrošača; uz to, ne manje važno, ona je i zvezda asimilacije, simbol preobraćeništva, ikona izbeljenih saplemenika kojima je krek spržio mozak, mobilni precvikovao sluh, a laka lova im osušila muda. Muzika Bijonse funkcioniše kao marketinški fenomen na mnogo nižem stupnju muzičkog značaja nego što ga je posedovao i najdebilniji švapski disko iz doba samousmrćivanja kompanije „Bader-Majnhof”.
I bez onolike guzičetine, Bijonse je paradigma epohe u kojoj je crnačka muzika – najmoćnija umetnost 20. veka! – postala sinonim za najodvratnije đubre, najotrovniju ljigavštinu, najnemuzikalniju govnariju koja se odvija bez ikakvih sranja (tako su se nekada nazivali umetnički ispadi). Sve teče glatko, po ustaljenom redu, uz nepodnošljivu uljudnost, šljakersku anesteziju i poslovni bonton.

Lovci na netalente
Taj proces traje još od početka osamdesetih i u njemu su se afirmisala mnoga imena kao nove nade ritma & bluza, soula i fanka – od Rika Džejmsa, Lutera Vandrosa i Džesija Džonsona do Čake Kan, Anite Bejker i Dženet Džekson; da ne spominjemo buljuk hip-hopera koji se nisu ni mrdnuli sa đubrišta, gde su ih lovci na unosne netalente i pronašli. Spisak propalih sinova i kćeri Stivija Vondera, Slaja Stouna ili Ala Grina je beskrajan, nalik pokretnoj traci u fabrici automobila. To se obrće, to se štancuje, to se prodaje uz garanciju da će propasti i pretvoriti se u prah i pepeo koji je najzahvalniji materijal za reciklažu ništavila.
Evo, da vam nacrtam na tabli o čemu se radi u ovoj jednačini bez ijedne nepoznate. Elem, Ajzek Hejs je mogao da glumi Ajzeka Hejsa, ali Džej Zi ne može da glumi Džej Zija jer takav lik naprosto ne postoji. Muzika ga nije registrovala, i gotovo. A nije Magični kriv što Leo Martin više zvuči kao soul pevač negoli Kanje Vest. Ili što je Nada Knežević Areta Frenklin za Vitni Hjuston.
Kao primer užasne deevolucije, muzika digitalizovanih čamuga je uniformno mršava, u isto vreme oronula i naduvana, ona svakim isfoliranim tonom pokazuje zastrašujuću tupavost, emocionalnu prazninu, tematsko siromaštvo, kao i bogatstvo prenemaganja, ne samo iz brutalne komercijalne namere, već i iz patološkog samozadovoljstva. Ti degutantni pokušaji muzike nalik su na kapricioznu i neurotično rapsodičnu sekvencu efekata radi njih samih, te se opasno približavaju nameri da, najblaže rečeno, potpunu glupost prikažu kao muzički izraz. Na delu je degenerisana forma „rasnog” (čitaj: autorasističkog) popa, koji je definitivni dokaz da mladi crnci u ovom veku ne znaju da razlikuju bluz ili džez od klešta. Mrtva tuga ili živi upiš, izaberite kako vam volja.
Držeći se principa rodne ravnopravnosti primenjene na uspešne i ugledne Afroamerikanke, Magični je, umesto podobne Bijonse, izabrao nezaobilaznog ženskog soul fantoma, jedinstvenu Beti Kračer, čiju muziku je preporučio kao obavezni predmet izučavanja na Gigatrendu u Srbijici.

Retka zverka
U inače bogatoj istoriji soula, bode oči i uši jedna začudna anomalija – naime, gotovo da uopšte nema ženskih kompozitora. Jesu neke od ključnih pevačica napisale poneki od svojih hitova, ali to je ostalo na sporadičnim pokušajima. I zato je Beti Kračer doista retka zverka, jedina u svojoj vrsti. Kompletan autor koji se vrlo uspešno oprobao i kao singer-songwriter, što je nešto vrlo neobično za mačistički svet crnačke muzike.

Beti Kračer je kompozitor i tekstopisac koji nikada nije napisao prosečnu pesmu. Naprotiv, sve što je stvorila bio je ili vanserijski iskorak u sintezi žanrovskih matrica, ili naprosto fenomenalna pesma sa instant pamtljivom melodijom

Ali nema mesta politici kada je u pitanju Beti Kračer – „Kerol King soula”, kompozitor i tekstopisac koji nikada nije napisao prosečnu pesmu. Naprotiv, sve što je stvorila bio je vanserijski iskorak u sintezi žanrovskih matrica, ili naprosto fenomenalna pesma sa instant pamtljivom melodijom, ili veličanstvena opskurnost koja je morala da sačeka da publika sazri i otkrije te skrivene bisere na B stranicama singlova ili na longplejkama koje nisu dostigle komercijalno prihvatljive tiraže.
Karijeru je započela krajem 1967, kada je, posle skoro jednogodišnjeg truda najverziranijih kompozitora kompanije „Staks”, ubola pravu pesmu za Džonija Tejlora – „Somebody’s Sleeping In My Bed”, što je momentalno postao prvi hit koji će otkriti muzičkom svetu i velikog pevača i velikog kompozitora. Majstorski skrojena bluzijana-soul, sa dramatičnim refrenom, bio je tek početak niza sjajnih pesama koje su od Beti Kračer načinile jedan od mozgova u najčuvenijoj diskografskoj kući južnjačkog soula. Već na sledećem studijskom sešnu napisala je „Cold Feet” za Alberta Kinga, tek da potvrdi svoj potencijal i kompetentnost. Ubrzo je usledila istinska prekretnica u njenoj karijeri – pesma „Who’s Making Love” ne samo da je postala do tada najveći hit kompanije „Staks” i jedan od najvećih soul standarda svih vremena već je označila formiranje kompozitorskog tima „We Three”, koji su činili već afirmisani Homer Benks, zatim promućurni aranžer Rejmond Džekson i naša svestrana heroina. Taj trio je u periodu 1968-71. napisao gomilu pesama, od kojih se posebno izdvajaju one koje su snimili Karla Tomas, Čak Bruks, Džoni Tejlor, „The Staple Singers” i „Booker T. & The MG’s”.

Isusovo magare
Nakon što se odvojila od već rutinski uhodanog tima (verovatno baš zbog toga), Beti Kračer je nastavila da ređa čudesne napeve za Vilijama Bela („My Whole World Is Falling Down” i „A Penny For Your Thoughts”), Litl Miltona („A Woman Across The River”) i Širli Braun („Passion” i „So Glad To Have You”), a tu je i njena verovatno najbolja stvar, ultimativni transični gospel za sva vremena „Better Get A Move On”. U to vreme je bila jedan od najtraženijih kompozitora – radila je i za pevače izvan „Staksa”: Eta Džejms, Otis Klej, En Pibls, Ben E. King, Ted Tejlor, Semi Dejvis Junior, Bi Bi King…
I tek kada se dokazala kao Isusovo magare u nepristupačnom Jerusalimu, dobila je, 1974. godine, dozvolu da snimi svoj solistički album „Long As You Love Me”, koji decenijama uživa kultni status među soul posvećenicima, a po mišljenju mnogih je i najbolji album koji je „Staks” objavio u sedamdesetima. Beti se pokazala kao odlična pevačica, delikatne i upečatljive emocionalnosti, izgrađenog stila baziranog na iznijansiranosti svetlih tonova, koji se perfektno uklopio sa sofisticiranim zvukom, elegantnim melodijama i nežnim fanki pulsiranjem. Sve u svemu, jedan od najreprezentativnijih primera onoga što se naziva smooth soul uspeo je da u tom žanru nadmaši čak i album „Pure Smokey” Smokija Robinsona, inače tvorca spomenutog žanra, kao i prilično uspešan zajednički projekat Marvina Geja i Dajane Ros, „Diana & Marvin”, a koji su se pojavili u isto vreme, te plodonosne 1974. Avaj, zbog finansijskih problema koji su uskoro „Staks” doveli do bankrotstva, „Long As You Love Me” nije imao nikakvu medijsku podršku niti organizovanu distribuciju, tako da je album ubrzo nestao – pravo u muzičku legendu, kojoj se i danas dive i klanjaju. Bilo je to jedino LP ostvarenje u opusu Beti Kračer, koja je nastavila još neko vreme da se bavi pisanjem pesama za druge, ostajući verna postulatima južnjačkog soula i u raspomamljenoj disko euforiji. Naravno da je polako gubila priključak sa ogoljeno komercijalnim, nedotupavnim trendovima i, kada je shvatila da sasvim pristojno može da živi od autorskih tantijema, tiho i bez ikakve rezignacije povukla se s muzičke scene, ispostavilo se zauvek. Sasvim prirodan izbor za umetnika čija dela nemaju ograničen rok trajanja.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar