KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Završila, ali nije svršila

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Završila, ali nije svršila


„Teška je to priča”, uzdahnuo je Veliki Vođa, a zatim, bez ikakvih grimasa, odlučno prozborio drevno hrapavim glasom kakav koristi kada najavljuje gvozdenu ćutnju. „Ispričaj je, Magični. Zaslužila je i priča, a zaslužio je to i naš napaćeni narod.” Naviknut da Veliki Vođa nikada ne govori o zaslugama Magičnog, bez čekanja da mi nadođe rod(n)oljubiva inspiracija, dadoh se na šeherezijadanje, koje često zaliči na krampanje bez krampa, ali i na sađenje bez pelcera, ma šta pod pelcerom podrazumevali…

Elem, bila jednom jedna postdemokratska Srbijica i u njoj jedna jedina prava postžena, koja se odazivala na titule razne i zvučne, ali ponekad i na ime Zorana, koje nikako ne treba brkati sa onom blogerkom sličnog pseudonima. Ona je bila cool, ona je bila živa vatra, ona je bila nasinhronizovana Sfinga, ona je bila zanemela lavlja rika, i nije podnosila mrtva puvala. Ali nije umela da svu tu prebogatu karakterologiju prikrije – kako to nalažu suvoparna pravila visoke politike.
A da sve bude još komplikovanije, razbarušenost njene edukacije pratila je ništa manje razbarušena, ali problematično edukovana seksualna struktura ličnosti. Fluidna i prevrtljiva ženstvenost, nežna u egzekuciji, isklesana kao kremen kamen, uvek plivajuća, nikad plutajuća, iliti horoskopski kazano: vodolija u ribi, škorpija u devici. Otuda verovatno potiče njena glavna zabluda i višepartijsko ubeđenje kako je upravo njena neutaživa sklonost liberalizaciji radikalizacije presudno uticala da njen nekadašnji rukovodilac pogona sa unutrašnjim sagorevanjem postane svačiji premijer, predsednik i naposletku Veliki Vođa.

Od uvodnog zasedanja svoje vladavine nije krila da joj smeta Mrkelin bitumenski zadah, Veljini rakijski parfemi, Slavičini psihijatrijski trikovi i tikovi, a tek šuštava likra Jorgovankina, anoreksična šminka Joksimovićeve, kao i advokatski izvezena čipka Gojkovićeve. O Dačićevoj estradnoj diplomatiji gotovo da je prozviždala od muke kad već utemeljena i odmerena pljuvačina nije dala efekta u vidu šut-karte. Dok je Tomina humanitarka Dragica menjala toalete brže i od Danice Drašković, dotle je politički samosvesna Zorana turala šlem na u plavo upakovanu glavu punu znanja i imanja, i umesto na prijemima postrojavala ka-ve i ve-ka-ve radnike otkrivši da su i fizikalci sticali diplome na večernjim kursevima u snek barovima Megatrendova.

Ipak, prvi ozbiljni udarac Zoraninom egu, statusu, stručnoj i intimnoj sujeti, dogodio se na njenoj krsnoj slavi, inkluzivnom Aranđelovdanu, a na koju je, šeronstounovski šarmantno, pozvala tadašnjeg američkog ambasadora – s fanfarozno najavljenom namerom produbljivanja zapadno-srpskih odnosa i odnošaja. Iako su je prekaljeni obaveštajci, pa čak i Doktor policije (naročito verziran za istopolna inkriminisana pitanja), upozoravali na ambasadorovo neadekvatno seksualno opredeljenje, Zorana je sve te sugestije protumačila kao izraz zlobe i zavisti, te je poslala buket hrizantema s bombonjerom u obliku izdubljene bundeve kako bi njen poziv ostavio što jači utisak, spajajući religiozno i sekularno.

Zatim je Veliki Vođa odustao od daljih rekonstrukcija vlade jer mu je pretila upala bubne opne od Zoraninog neumornog i preterano sugestivnog šaputanja tehnikom „dubokog grla”, a na temu koga treba precrtati, koga izrotirati u mešalici za beton, a koga penzionisati da ne bi javnost pomislila da je u pitanju politička čistka.

A onda je, nakon uredno dobijenih izbora, umesto šaputanja krenulo – pod Zoraninom oralnom palicom – medijsko, prilično usaglašeno zapevavanje o prvom superpotentnom ženskom premijeru u domaćinskoj, uljudnoj i emancipovanoj Srbijici, koju su preplavili naslovi u stilu „pozovi M. radi bonova za topli obrok”. Međutim, u režiji transrodnih špijuna i neprijatelja narodne higijene i kolektivnog duševnog zdravlja dogodio se kopernikanski obrt i Srbijica je počela da se okreće oko svog penisoidnog klitorisa, koji nije bio nimalo nalik Sunčevom sistemu. Umesto prirodne i bujne ženskinje sa ženstvenim manirima i mudrošću ženturače, u krilo patrijarhalno-evropejskog Velikog Vođe zateče se bizarna pojava – polužena u seksualnom i majčinskom smislu, i to u ulozi premijera?! Jebi ga, tu Zoranu uhvatiše u raskoraku – nije mogla da se žali briselskim pederima za kršenje rodne ravnopravnosti ili zbog polnog konzervativizma.

I dok je ranije smerno, ali s dvosmislenom nostalgijom i daškom čulnosti govorila o svojim bivšim muškarcima, uzornim građanima, sada se, shodno promeni strategije, ambiciozna Zorana prebacila na LBGT kolosek sa ukrštanjem ruskih lokomotiva i nemačkih šina. Čak je pokrenula akciju mirenja Cece i Karleuše u ime viših feminističko-državničkih interesa, pa je u tom cilju organizovala da naše starletne dive zajedno posete neka od mnogobrojnih gradilišta.

U tom ženskom, salonskom tračanju uz „gledanje u kafu”, ekspertski avanturizam je smislio dobitnu kombinaciju kako da osvoji kadrovske simpatije Velikog Vođe i dobije željeni položaj u njegovoj hijerarhiji, koju bi ona kasnije nasledila i učinila sopstvenim doživotnim pozivom. Elem, uz brojnu drugu polujavnu, poluzvaničnu ženskadiju, koridorski udarnik je stigao da upozna i izvesnu Slavicu, za koju se ispostavilo da je, pored ostalog, i supruga Saše Jankovića, vođe jedne od najneprijateljskije raspoloženih sekti, koja je mađijala i klevetala Velikog Vođu vrlo javno jer tajno nije smela da odaje svoje tajne vezane za poreklo subvencionisanih ideja i duhovne imovine.

Tu ti Zorana smesta prepozna priliku da se ušunja u samo srce protivničkog osinjaka pa se uz zajedničke šopinge s budžetskim pokrićem vrlo brzo zbližila s ništa manje izbirljivom kupoholičarkom Slavicom. I tako je Zorana uskoro slušala damske jadikovke o tome kako Slavica mora bivšeg „zaštitnika građana” sada da štiti od slobodnih građana, koji su se razularili pa i na nju krenuli muškim, ogovaračkim jezicima. A pritom, Saša, navodni predvodnik, nije u stanju ni da predvodi bračnu predigru, a ništa gore kad se ženska žudnja nakalemi na supružničku muku. Razmenjujući uzdahe otmenog očajanja, u jednom trenutku Zorana se ponudila da se „žrtvuje” te da testira mužjačku lojalnost Slavičinog muža, što je Slavica dočekala sa euforičnim olakšanjem tipičnim za mučenu dušu koja je zaboravila da postoji dnevna i večernja toaleta.

Eto kako se Saša zatekao u bečkoj hotelskoj sobi. Nakon što ga je Zorana otkravila i oslobodila skanjeranja, Janković se prepustio – ispovedanju umesto zapovedanju, odvođenju umesto zavođenju. Pseudoerotsko mrljavljenje je proteklo vrlo mrljavo i kada je videla s kim se zatekla u sobi hotela „Uranija”, bivšem uglednom bordelu časne tradicije, večno aktuelna ministarka se podbočila i zakovala pogled na skvrčenog ilegalca Sašu. „Slušaj, brljčo”, oslovila ga je po komandnoj odgovornosti i ekspresno mu stavila do znanja koliko kritično visi njegov slučaj, a zatim mu pojasnila kako stoje stvari, a kako gamižu ljudi. Potom mu je drobila o dvostrukim igračima i trostrukim klovnovima, o slonu na žici i medvedu na trapezu, da bi završila s krdom zečića koji prave vozić u slami.

Kada ju je napokon prosvetljeni Saša pitao da li je završila sa oralnim diktatom, zapenavljena propovednica je odgovorila: „Završila sam, ali nisam svršila”, a onda se okrenula i izašla iz sobe ostavljajući zgrčenog Sašu da tvituje s dva prsta, od kojih je jedan držao na slepoočnici.
I tako je Magični završio držeći književne večeri na koridoru 011 bez kape i kravate, u kožuhu žutom, krojenom bez veze – u pratnji deseteračke Zorane u viljuškaru kojim ganja publiku da joj ispuni normu i prazna mesta u gledalištu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar