KOLUMNA, MAGIČNI: Crveno i crno

KOLUMNA, MAGIČNI: Crveno i crno


Kako ubiti pticu rugalicu? U redu, to je režimska rutina, kao štavljenje kože odrane sa jagnjećeg ražnja ili lakiranje kalupa za klečeće dustabanlije. Ali šta kada se ispostavi da organi Službe, umesto s poganom ptičurinom, imaju posla sa slonom zafrkantom koji prdi na surlu i truje obožavaoce i osmatrače obožavalaca? Onda ga treba živog preparirati! Inače vladar i njegov sistem dobijaju svog Babelja. A to je nepodnošljivije od Zoščenka, Iljfa i Petrova, Bulgakova i Harmsa zajedno. U to sam se uverio – istinsko otkrovenje! – čitajući književno-publicističke tekstove velikog, prevelikog Isaka Babelja iz perioda kada je digao ruke od pisanja i objavljivanja priča kojima je pokorio i Sovjetski Savez i imperijalni Zapad, i neugledni ostatak sveta.
Babelj je prorok-iluzionista-hipnotizer koji je učinio da svi mi, njegovi verni i pipavi čitaoci, doživimo to prikazanje: vaskrs Kobe u Odesi. Pri čemu bi trebalo da bude obrnuti raspored jer je, i tada i sada, Odesa mnogo mrtvija od Kobe, mada u ruskoj „goloj godini” svi daju znake života a da im niko to nije tražio ili ih pitao za put na osunčani jug.
Nakon što je, tokom tridesetih godina prošlog veka, postao „majstor novog žanra – ćutanja”, svetski čuveni Babelj se u svojim istupima, intervjuima i tekstovima obrušavao na sebe zbog svoje „niske produktivnosti”, a to je radio na način koji prevazilazi svaku satiru, grotesku, porugu birokratskom duhu što je u stanju da ukroti i najličnije prevratničko mozganje u srcu. Aparat crvenog oktobra u njemu je imao najenigmatičnijeg rivala, nedokučivi izazov, krući od najukrućenijih sovjetskih svetinja. Bogami, taj cvikeraš i ženskaroš beše đavolski prepreden i prefinjen zajebant, koji je kroz apologetsko ushićenje i ode komunizmu demontirao sistem revolucionarnog preobraženja sveta i svetine. Pritom je koristio svaku priliku da agitatorski dvosmislenim tonom lošeg đaka ali podobnog šegrta istakne svekoliku, začudnu genijalnost svog učitelja Gorkog: „On je prvi ispunio svoju zapovest – pretvaranje ropskoga rada u neprekidni i radosni stvaralački život. Napisao je trista dvadeset pet umetničkih dela. Aktivnost njegovog duha nije znala za zastoj, setu, krizu.” Gorki je kapirao i nije klimao glavom, barem ne u treznom stanju, a voleo je da popije, pa i da zapeva, pred svojim problematičnim „štićenikom”.

Subverzivni zabavljač
Govorio je zahuktali Babelj na svakojakim kongresima kako je prestao da piše jer je sve što je ranije napisao prestalo da mu se sviđa. A onda bi prelazio u samočerečenje čija karikaturalnost beše neprovidna i zato još više razgaljujuća: „I žao mi je što se S. M. Buđoni nije dosetio da se svojevremeno obrati meni kao savezniku u borbi protiv moje ‘Crvene konjice’, jer mi se ‘Crvena konjica’ ne dopada.” Zarad poštovanja sovjetske literature, Babelj se komitetski ispovedio kako je, eto, na vrhuncu slave napustio provereni metod pisanja koji mu je doneo ugled, stan, dve hiljade rubalja mesečnog honorara, mogućnost da poručuje nameštaj od mahagonija… Jednom rečju, odrekao se uživanja najmanje desetogodišnje rente. „Odricanje od svega toga smatram svojom najvećom zaslugom, posledicom ispravnog odnosa prema sovjetskoj literaturi.”
Ponovo je otišao „među ljude”, gde ga je već jednom Gorki poslao, kao žutokljunca koji ništa ne zna, ali mnogo toga naslućuje. A onda poentira u svom, gotovo nihilistički odjebavajućem stilu: „Nedavno me je trijumfalno otpustio finansijski inspektor jer se ispostavilo da sam ja jedini pisac u SSSR koji ne podleže oporezivanju.” Ovo je izrekao 1930. godine na sednici Sekretarijata FOSP-a.
Još uvek je na slobodi i u vrhunskoj formi, koja će mu omogućiti da postane najsubverzivniji zabavljač i možda prvi „ghostwriter”, sopstveni vampirski biograf koji ispunjava zahtev neke druge sile – neprestano i po svaku cenu uvećavati broj nepotrebnih i smešno ružnih stvari na zemlji. Pisac „Odese” i „Crvene konjice” potanko objašnjava mladim, ambicioznim i radoznalim literatama kako je promenio metod, te kako sada, kada zabeleži ideju pretočenu u priču, on tu priču dugo drži po strani, prođu dva-tri meseca dok joj se opet ne vrati, i tako to ponekad traje godinama. „Ima ljudi koji napišu priču i više ne mogu da je vide. Sa mnom je drukčije: teško mi je dok napišem, a dopada mi se da prerađujem.” A onda strogo zaključuje: „Treba uporno raditi i na formi i na sadržini, imajući na umu uzvišeno zvanje pisca u sovjetskoj zemlji.”

Cira kolumnaOd svoje taktički dugo odlagane egzekucije, Babelj je napravio karneval bez striptiza, žurku bez votke, igranku bez balalajke. Terao je skurnju sa ekspertima za cenzuru, rugao se samosažaljenju koliko i samodovoljnosti dekretima ustoličenih veličina i autoriteta

I, šta kažete? Koji to stendap komičar može da se meri s majstorom? Ko bi rekao da će umetnik koji je stvorio najstrašnije i najlepše priče, i tako presudno uticao na sve koji su se bavili kratkom pričom, od Hemingveja do Hrabala, od Fleneri O’Konor do Varlama Šalamova – postati preteča Lenija Brusa?! Onaj koji je ruskoj inteligenciji otkrio da, pored Karla Marksa, postoji i Gručo Marks, te da ovom drugom Marksu postrevolucionarna stvarnost mnogo više duguje.

Zečica i slonica
Njegov govor na Prvom svesaveznom kongresu sovjetskih pisaca prevazilazi uobičajene kriterijume životne komedije: „Treba iskreno reći da bih ja u svakoj buržoaskoj zemlji koja sebe iole poštuje odavno umro od gladi, i nijednog izdavača ne bi se ticalo, kako reče Erenburg, da li sam ja zečica ili slonica. Recimo, taj izdavač bi me unapredio u zeca i u tom svojstvu me prinudio da skačem, a ako to ne bih činio, primorali bi me da prodajem galantersku robu. A ovde, u našoj zemlji, ljude zanima da li sam ja zečica ili slonica, šta nosim u utrobi, pri čemu me baš mnogo ne pipkaju… Drugovi, ja se tome ne radujem, ali je to živi dokaz da se u našoj zemlji poštuju metodi rada, makar oni bili neobični i spori.”
Drugom prilikom, kritikujući poslenike nove kulture, primećuje da sveopšta dobronamernost nije dovoljna da se unapredi stručnost onih koji treba da daruju kvalitetnom literaturom preporođeni stosedamdesetmilionski narod čiji se najveći deo opismenio tek pre desetak, dvadesetak godina, te da ti novi čitaoci nisu u stanju da počnu sa Džojsom ili Prustom. „I priznanja sovjetske vlasti smo se dosta naslušali. Po mome mišljenju, sada se postavlja pitanje da li sovjetska vlast priznaje one koji je priznaju.”
Od svoje taktički dugo odlagane egzekucije, napravio je karneval bez striptiza, žurku bez votke, igranku bez balalajke. Terao je skurnju sa ekspertima za cenzuru, raskrinkao parodiju kao narcističku frustraciju neostvarenih mučenika, rugao se samosažaljenju koliko i samodovoljnosti dekretima ustoličenih veličina i autoriteta.
Jedan od najurnebesnijih momenata jeste Babeljev govor posvećen uspomeni na književnika Bagrickog u Politehničkom muzeju u Moskvi, koji se završava smrtno ozbiljnim, humanističkim futurizmom: „Bagricki je umro u trideset osmoj godini, ne uradivši ni mali deo onoga što je mogao da uradi. U našoj državi je osnovan Svesavezni institut za eksperimentalnu medicinu. Neka on izdejstvuje da se ti besmisleni zločini prirode više ne ponavljaju.”
I dok se jebavao sa ženom istaknutog funkcionera NKVD-a kako bi prekratio Kobine muke, pre nego što su, konačno, „kožni mantili” došli po njega, stigao je da jednoj brižnoj čitateljki, nestrpljivoj da pročita nešto novo od Babelja, napiše pismo koje je objavljeno 1937. u časopisu „Literaturna gazeta”, a gde stoji sledeće: „Za poštenog pisca ne postoji stroža i mučnija provera od njegove savesti i osećanja lepog koje poseduje. Čežnja za stvaralaštvom ne prestaje u nama ni za časak. Istini za ljubav, ja se često nisam osećao dovoljno spremnim da pišem umetnički. Sada mi srce govori: taj pripremni period bliži se kraju. Molim vas, kada pročitate moje nove priče, iznesite mi svoje mišljenje o njima.”
Eto kako „žive legende” odlaze u onu drugu legendu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar