KOLUMNA, PETAR LUKOVIĆ: Crna budućnost uvek je svetla

Ako su ovo bili poprilično dosadni izbori, na kojima se pre izbora znalo ko će pobediti na izborima, onda se, po starom srpskom običaju, najzanimljivije dešava - tek posle izbora. Moguće je da sam lako drogiran kad tvrdim da se ne sećam nijednih skorašnjih izbora na kojima su poraženi pošteno priznali da su poraženi - obično 24 časa posle izbora, poraženi traže nove izbore, jer im se rezultati, jebi ga, ne sviđaju.
Omiljena optužba je - krađa glasova, čak i kad pobednik izbora, izvesni Aleksandar Vučić, ima 55 odsto, a drugoplasirani, gospodin Janković Saša, kvalitetnih 16 odsto; budući da komplikovanom matematičkom radnjom, oduzimanjem, stižemo do razlike od 39 odsto između ta dva kandidata, ume li neko da odgovori na pitanje koja je to razlika između pobednika i poraženog kad više nema sumnje glede krađe? Razumeo bih da je Srbija Florida i da je Vučić nešto kao Tramp, koji je Hilari Klinton pobedio s razlikom od 0,001 odsto glasova, ali ovde najbliži konkurent ima minus od 39 odsto! Kako li je vešti Vučić ukrao svega milion i po glasova iz toplog ognjišta Jankovića Saše?

Kad su, 1996. i 1997, stotine hiljada građana protestovale protiv Miloševića, tačno su znale zbog čega i zašto protestuju, mada nije bilo ni Fejsbuka, ni Tvitera, ni mrežolikih umova koji su naučili čak dva padeža

Svejedno, neko mi danas piše, valjda u ime katastrofalno poraženog Vuka Jeremića ili onog nesrećnog dverjanina Obradovića ili se to javlja neki očajni Parović s 0,8 odsto glasova: „Snažno podržavamo proteste u Srbiji protiv lažnih, prividnih i pokradenih izbora." Otkrivam, dakle, da izbori nisu samo pokradeni, oni su „prividni" i „lažni", pa se u nastavku odmah sad traže novi izbori kako bi „narod dobio šansu da glasa". Ovaj koji je ovo pisao 4. aprila smetnuo je sopstveni um s uma da su izbori bili 2. aprila, ali kako je logika omražena u postizbornim večerima - evo i sledećeg citata: „Protest se održava sutra u 18 sati ispred Skupštine. Nije jedan, i nećemo ništa rešiti na tom jednom protestu." Dobro, pitam se, a šta je poenta: „Poenta je da od sutra krene, a da se u budućnosti nastavi dok ne prekinemo ono što nas muči sve, mračna budućnost." Pisac koji je propustio sve časove srpskog u Osnovnoj školi „KK Budućnost" hteo bi da obori Ajnštajnovu teoriju relativiteta: da nastavimo budućnost dok je ne prekinemo jer je mračna. Međutim, već sledeća rečenica jebe prethodnu: „Sutra počinje prva bitka u ratu za bolju budućnost." Kako da krenem na proteste kad ne znam za koju budućnost da protestujem: mračnu ili srećnu ili tekuću?
Ipak, hit je Fejsbuk poziv na proteste: „Dođite i podržite svoje mišljenje." Smem li da pitam: o, Fejsbuče protestni, da li mogu svoje mišljenje da podržim od kuće, iz kreveta, moram li baš da izađem na ulicu kako bih ga pridržao? Ako ne dođem i ne podržim svoje mišljenje, znači li to da sam izgubio pravo na mišljenje ili sam zasrao ionako crnu budućnost koja ume da bude srećna, a posebice svetla?
Da priznam nešto: to što čovek želi da protestuje, ne znači da mora da bude glup. Ali kako je glupost neodoljivo zarazna, mogućno je da čujemo parolu: „Hoćemo kulturu, a ne diktaturu", gde se pod kulturom podrazumeva svaki električni guslar koji kriči nad lažnim ishodom Kosovskog boja, iz keca u dvojku.
Svako, razume se, ima pravo da izađe na ulicu i zaurla: „Ja sam kreten". Problem je kad lična dijagnoza postane opravdanje za „wannabe" proglase. Tek da podsetimo - kad su, 1996. i 1997, stotine hiljada građana protestovale protiv Miloševića, tačno su znale zbog čega i zašto protestuju, mada nije bilo ni Fejsbuka, ni Tvitera, ni mrežolikih umova koji su naučili čak dva padeža.
Ali danas, kad pročitam da je „izborna krađa posledica medijskog crnila u Srbiji, pritisaka, ucene i dubinske zločinačke zloupotrebe državne moći", uvek se prvo setim Borisa Tadića; gde ste, dragi prijatelji, bili kad je DS-grmelo, tek da vas pitam?