KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Armagedon

Uf. Evo, prošao me bes zbog falsifikatora. Uostalom, šta ja da im radim. Oni će to biti uvek, željni veličine koju su propustili, nesvesni sopstvenih svinjarija, i tu, da vam odmah kažem, nema pomoći. Nego kada ti baš prekipi, pljuneš i ideš dalje. I tako ćemo i mi. Ponovo nazad u istoriju. U onaj njen deo koji nas opseda svake godine, pa slavimo, praznujemo, pomalo se i ožderemo, razbijemo poneko jaje, tražimo skrivenog zeca i na još niz čudnih načina obeležavamo Uskrs, ili Vaskrs, vaznesenje Hristovo, jedan od najvećih hrišćanskih praznika.
I moram da vam priznam da sam se lecnuo ove godine, i očekivao da neko ipak tresne ceo svet po glavi onom gadnom bombom, jerbo je Uskrs padao na 16. april, vrlo nezgodan datum ako malo proveriš po starim knjigama. Tog dana, tako neki računaju, dogodila se prva bitka o kojoj postoji pisani trag. Tutmos III, faraon egipatski, porazio je kod Megida Hanance i njihove saveznike iz Kadaša, baš 16. aprila 1469. godine pre Hrista.
Verni pisari zabeleželi su to na papirusu, a Tutmos je ostavio i niz slika u hramovima na kojima se vidi kako, veseo, lično kolje nesrećne hananske zarobljenike. I ne bi to bilo ni za pomenuti, bar smo se klanja nagledali, iznova i iznova u istoriji, da nije te nezgodne činjenice da se sve desilo kod Megida, u današnjem Izraelu, i da pored Megida nije brdo čiji je naziv na hebrejskom - Har, i da to brdo nije jedno od najvažnijih mesta u hrišćanskoj tradiciji, inače tako bliskoj svim ostalim verskim, a pre njih i šamanskim tradicijama, koje su, nekih 60.000 godina pre Hrista, u vreme najveće migracije iz naše postojbine Afrike, diljem planete raznele vrlo slične rituale, koji su, po naučnicima, služili glavnoj svrsi prvobitnih zajednica - relaksiranju straha od smrti.
Zato se, u prastarim mitovima, širom sveta, na svim kontinentima, mogu naći i motivi silaska u Pakao i povratka iz njega, i žrtvovanja za zajednicu, što je sve lepo preuzelo i upakovalo hrišćanstvo, stvorivši mit nad mitovima - Hristovo vaskrsenje.

Niko od miliona pobijenih u vreme Uskrsa i na sam Uskrs nije ustao iz groba i uskrsnuo. Ništa. Milioni smrti, i nijedan vaskrs. Šta nam to govori?

No, da ne odemo mi od teme, brdo Har, pokraj Megida, pojavilo se u Otkrovenju Jovanovom, i to kao stecište bitke svih bitaka, one u kojoj se, na kraju vremena i sveta, sukobilo dobro sa zlom. To vam je čuveni Armagedon, koji je nastao kada su grčki zapisivači biblijskih legendi spojili Har i Megido, prilagodili ga svom jeziku i stvorili Armagedon.
Razumete. Prva zapisana bitka je bila kraj Megida. I poslednja. A Uskrs je pao na 16. april, na datum prve bitke. A tamo, u Aziji, baš tada ozbiljno zazveckali oružjem. I to nuklearnim. I ko se ne bi zabrinuo. I zapitao?
Ja, bogami, jesam. Pogotovo što meni Uskrs ne služi, kao drugima, da se relaksiram od straha od smrti. Naprotiv. Ozbiljno se userem, baš na taj dan, bože mi oprosti.
Zato što, a gledajući datume od protekle nedelje, a na svaki od njih je, neki put, padao Uskrs, taj kalendarski promenjivi praznik, primetih čitav niz tragedija, i to ozbiljnih.
„Titanik" je potonuo ove nedelje, aprila 15. godine 1912. I izginuli silni ljudi u Crnoj Gori u zemljotresu 1979. godine. I ubijen Abraham Linkoln, baš ove nedelje. A šta ga je tek Napoleon ljudi pobio, i svojih i tuđih, u nizu bitaka koje su se desile baš sredinom aprila. Pa koliko su leševa našli saveznici kada su, baš ovih dana, ušli u nacistički logor Belzen.
I tako dalje, mogu da vam nabrajam mrtve do kraja sveta i nazad.
I znate li šta sam primetio, a ne znam da li ste i vi. Niko od pomenutih, pobijenih u vreme Uskrsa i na sam Uskrs, bar da ja to primetim, nije ustao iz groba i uskrsnuo.
Ništa. Milioni smrti, i nijedan vaskrs.
I šta nam to govori?
Pa, nešto se plašim da je onaj gore, tog dana, a koji dan pošto smo mu sredili sina, kojeg je inače poslao da nas malo pripitomi, privede redu, milosrđu i božjim zakonima, dakle da je baš tog dana onaj svevišnji odlučio da svog sina uzme nazad, i da nam poruči jedno svečano, a veliko, božansko - e pa sada, ko vas jebe. Za vjeki vjekova.
Razmislite malo o toj mogućnosti. I ne trčite pred rudu, bar za Uskrs. Pošto, dragi moji, nazad nema. U stvari, bilo je, ali samo jednom.