KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Belerofont

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Belerofont


Znate li taj fantastični detalj iz Napoleonove biografije? Da se 15. jula 1815. godine, par nedelje posle poraza kod Vaterloa, i kraja sna o velikom carstvu i o još većem sebi, imperatoru, predao Englezima na brodu koji se zvao „Belerofont”. A Belerofont je ime antičkog mitskog junaka, čija je priča možda i najljudskija, a samim tim i najstrašnija od svih priča o antičkim grčkim junacima. Zato što je Belerofont, baš kao i Napoleon, i kao svi mi, stalno težio nečem višem i većem.
A bio je, kažu, lep kao bog, i hrabar kao bog, i jak kao bog. Samo što, ipak, nije bio bog, nego tek Belerofont.
I bio je prvi junak, pre Herkula, kome su zadavali teške zadatke koje je morao da reši. Da pobedi Amazonke, da ubije Hejmarha i njegove razbojnike i, onaj najteži, pravu nemoguću misiju, da dođe glave Himeri, Ehidninoj ćerci, neuništivom čudovištu, koja je imala glavu lava, telo koze, zmijski otrovni rep i plameni dah, kojim bi spalila svakoga ko joj se približi.
Sva sreća, Belerofont je, uz snagu, hrabrost i lepotu, imao i mozak pa se obratio za savet i za pomoć, i rekli su mu da pronađe Pegaza, krilatog konja, i da u letu sredi gadnu Himeru.
Boginja Atina mu je, uz to, poklonila zlatni ular, on ga je nabacio neukrotivom Pegazu na glavu, uzdao ga, uzjahao, i poleteo pravo u legendu.

Bogovi prave razliku između sebe i nas, i često nas doživljavaju, s pravom, kao volove, pa čak i kada nam pomažu. Do trenutka kada pokušamo da im se približimo

Himeru je zasuo strelama, a zatim joj ubacio grumen olova u ždrelo, u kojem se ono u njenom dahu otopilo i ubilo je.
I sve ostale zadatke je završio, a kada se vraćao s poslednje misije, i kada su mu postavili zasedu, zamolio je Posejdona, kome je po nekim verzijama mita bio sin, da mu pošalje velike talase da idu za njim i plave svaku stopu na koju on kroči.
Zaustavio se Belerofont u tom svom prapotopu tek kada su ksantijske žene izašle pred njega, zadigle suknje i ponudile mu da uzme koju god hoće samo da im imanja, muževe i decu ostavi iznad vode.
I zamislite sada čoveka, hrabrog, lepog, mudrog, jakog, koji jaše krilatog konja, koji rešava svaku nemoguću misiju kao od šale, kome se žene bestidno nude, koji može da dobije šta god hoće… mislim, šta je normalnije nego da pomisli da mu nije više mesto među običnim smrtnicima, nego među samim bogovima.
I, naravno, pomislio je to Belerofont. I osedlao je jednog dana Pegaza, popeo se na njega i krenuo – kud drugde nego ravno na Olimp.
Mnogo godina kasnije u Rimu je nastala izreka: quid licet iovi, non licet bovi, iliti: što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu, a koja je za našu priču značajna zato što je svoju prvu primenu imala baš u slučaju nesrećnog Belerofonta i njegovog pokušaja da stigne na oblacima skriveni Olimp, stanište bogova.
Bogovi, naime, prave razliku između sebe i nas, i često nas doživljavaju, s pravom, kao volove, pa čak i kada nam pomažu, daju nam ovo ili ono, ili nas prosto puštaju na miru.
Do trenutka, naravno, kada pokušamo da im se približimo. Tada umeju ozbiljno da se naljute. Baš kao i Zevs onih dana, kada je čuo da se neki tamo bedni smrtnik usudio da mu krene u posetu.
I poslao je obada na Pegaza, obad je ujeo Pegaza pod rep, Pegaz se ritnuo, a Belerofont je s velikih visina pao pravo u trnje, što je običaj koji se nije promenio do dan-danas. S visina – pravac trnje. Posle, kao Belerofont, možeš samo bezuman da lutaš i da se nadaš onim krajičkom čiste svesti koji ti je ostao da će se Tanatos smilovati i bednog te uzeti.
I tako je i bilo. Ostavši bez mozga, lepote, snage, Belerofont je izgubio i hrabrost i molio se samo da ga smrt odnese.
Stolećima kasnije, Napoleon je svakog popodneva otkako se ukrcao na „Belerofont” oko šest izlazio na palubu i šetao se. Najduže se zadržao onog dana kada se brod poslednji put udaljavao od francuske obale, koja je polako postajala tek daleka crta, a onda zauvek nestala.
O čemu je mislio tada, ne znam. Ali znam da priča o obojici treba da bude obavezna literatura za sve nas, a pogotovo za one koji vladaju, ili se tek kandiduju za vladare.
Da znamo, i da znaju, da gde god poletiš, trnje nikada nije dovoljno daleko.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar