KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Crna ruka

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Crna ruka


Policijski izveštaj bio bi jednostavan: U Beogradu (adresa nepoznata), 9. maja 1911. godine sastala su se sledeća lica:

Major Ilija Radivojević
Vicekonzul Bogdan Radenković
Pukovnik Čedomilj A. Popović
Potpukovnik Velimir Vemić
Novinar Ljubomir S. Jovanović
Pukovnik Dragutin T. Dimitrijević
Major Vojislav – Vojin Tankosić
Major Milan Vasić
Pukovnik Milovan Gr. Milovanović
Potpukovnik Ilija M. Jovanović

Pomenuta lica navedenog dana potpisala su ustav organizacije „Ujedinjenje ili smrt” i na njega stavila pečat. Kraj izveštaja.
Ono što je i pre i posle toga bilo poznato kao „Crna ruka”, i što nam je u amanet ostavilo ubistvo sopstvenog kralja i kraljice, ubistvo austrougarskog princa i njegove žene, gomilu drugih zločina, po mišljenju mnogih i čitav jedan svetski rat, a sve to uvijeno u nacionalni zanos i ponos, dobilo je navedenog dana, dakle, svoju strukturu, pečat, vođstvo, organizaciju, metodologiju i sve ono što neku organizaciju tajnu i čini organizacijom tajnom.
Po mišljenju Vase Kazimirovića, sve to, sistematizovanje revolucionarne nacionalne ideje, nije bila nikakva novotarija, kreacija grupe nacijom zaluđenih oficira, nego skup raznih iskustava koje su dotični, putujući po svetu, pokupili i iskoristili za svoju svetu i tajnu organizaciju.
Pa, ima u tom ustavu i masonerije, i stavki preuzetih iz Nečajevljevog i Bakunjinovog „Katehizisa revolucionara”, pa uticaja Filipa Mišela Buanorotija i Luisa Blankija, francuskih revolucionara iz 19. veka, pa iluminata, karbonara… od ovih poslednjih, italijanskih karbonara (pokret s početka 19. veka, nastao na ideji ujedinjenja Italije), crnorukaši su preuzeli i čuveni grb na pečatu kojim je ozvaničen tajni ustav tek vaspostavljene tajne organizacije – lobanju sa ukrštenim kostima, a kraj nje noževi, bomba i bočica otrova.
Sve zajedno, 9. maja, leta gospodnjeg 1911, u prestonom Beogradu, napravljena je prava revolucionarna papazjanija, sastavljena od raznih sastojaka sa revolucionarnog i anarhističkog istoka i zapada Evrope, pa još začinjena vekovima poznatim stavkama o tajnim društvima, njihovoj misteriji i cilju.

Godine 1911. u Beogradu napravljena je prava revolucionarna papazjanija, sastavljena od raznih sastojaka s revolucionarnog i anarhističkog istoka i zapada Evrope, pa još začinjena stavkama o tajnim društvima, njihovoj misteriji i cilju

Takav ustav podeljen je na 37 članova, od kojih su interesantni, recimo, oni o tome da novi članovi mogu biti svi Srbi, „bez obzira na pol, veru, ili mesto rođenja” (dosta napredno to stanovište, na zgražanje današnje crkve i nauke, da Srbin može biti i neko ko nije pravoslavac); pa onda oni o tome da se novac, od članova, može uzimati i prinudom (ostalo i danas – partija te zaposli pa joj daješ deo plate); pa oni o srpskim pokrajinama – Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Stara Srbija i Makedonija, Slovenija Hrvatska i Srem, Vojvodina, Primorje; a posebna poslastica je zakletva udruženja, ustanovljena ustavom:
„Ja (hrišćansko ime i prezime stupajućeg člana), stupajući u ovu organizaciju, svečano se zaklinjem suncem koje me greje, zemljom koja me hrani, Bogom, krvlju svojih predaka, svojom čašću i svojim životom da ću od sada pa do svoje smrti verno služiti zadatku ove organizacije i da ću uvek biti spreman da za nju podnesem svaku žrtvu. Zaklinjem se Bogom, svojom čašću i svojim životom da ću bezuslovno sprovoditi sve naredbe i komande. Zaklinjem se Bogom, svojom čašću i svojim životom da ću čuvati sve tajne ove organizacije i da ću ih sa sobom poneti u grob. Neka mi sude Bog i moji drugovi u ovoj organizaciji ako ovu zakletvu svesno ne izvršim ili je prekršim.”
Prosto i jednostavno. Izgovoriš to i postaneš crnorukaš. I imaš onda obavezu da vrbuješ bar još jednog člana (tzv. kapilarni revolucionari). I da bezuslovno veruješ, naročito kada nekoga treba da kokneš. I, nadasve, da pomogneš ocima udruženja, njegovom rukovodstvu sastavljenom od desetorice posvećenih, da u Srbiji uspostave vlast koja će njima direktno odgovarati, i to tako što će biti pobijena ako odstupi od dogovorenog i naređenog.
Raspalo se sve to, naravno, doduše pošto je veliku štetu napravilo. Onaj Aleksandar, da li zbog mudrosti ili, verovatnije, zbog želje da vlada sam, bez napaljenih oficira, organizovao je crnorukašima čitav sudski proces, i to u Solunu, i manje-više ih potamanio, što je, kada malo razmisliš, i jedini način da se završi sa svim onim što se, po pravilu, krije iza svakog gromoglasnog poziva na nacionalni zanos i ponos i bilo čiju ciljem opravdanu smrt.
Prema tome, dok slušate sve ovo balkansko oružano zveckanje, ne preostaje vam ništa drugo nego da se nadate – Solunu. Zato što ničemu drugom ne vredi da se nadate. Osim ako niste položili zakletvu. U tom slučaju ste neuračunljivi i sve vam je dozvoljeno. A mi smo, svi zajedno, najebali.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar