KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Crno-beli svet

Da li ste primetili tu čudnu pojavu. Čovek, muškog roda, može da bude sasvim nezainteresovan za politiku, da se ne učlani, nikada, ni u jednu stranku, ali da ne navija, za neki klub, to je gotovo nemoguće.
I nisam vam ja tu nikakav izuzetak. Zato što me je, jako, jako davno, pokojni ćaća, tada u punoj snazi, držao na ramenima, posle jedne pobede, i nosio vrištećim ulicama, između zastava, sve tamo do Trga republike.
Neki put pomislim kako me je zajebao. Zato što me je navukao na Partizan. A to vam je teška muka, odmah da vam kažem.
Mislim, ko normalan navija za Partizan. To vam je život pod konstantnim stresom, stalno si nešto u zaostatku, nerviraju te i tvoji i oni tuđi, patiš mnogo više nego što se raduješ.
Čist mazohizam, ali ne možeš da se odlepiš od toga. Ja sam, recimo, često razmišljao da se rešim bede i počnem da navijam, na primer, za onu mrsku Zvezdu.
I ne ide. Nešto me to crveno odbija, ne mogu da se priklonim toj većini, podseća me na ona komunistička vremena jednoumlja, pa bih se, u tom koloru, osećao kao da sam učesnik sleta, ili radne akcije. Vikati "Tito - Partija" i "Zvezda, Zvezda", za mene je jedno te isto.
Zvezda vam je, to hoću da vam kažem, dobro organizovana skupina, vladajuća, posvećena rezultatu, neprikosnovena, sve u njoj fercera, znaju šta i kako treba, i zato vas pitam - ko, a da drži do sopstvene individualnosti, stvarno može da u tome učestvuje. Član CK SKJ, to vam je zvezdaš. I nikada nećeš da izgubiš od Fljamurtarija, ali ostaće ti ta partijska knjižica, zauvek.
Partizan je, s druge strane, više neko pleme, često i horda, u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko plaća, ni ko igra, a najmanje se zna kako sve to, utakmica, bilo koja, može da se završi.
I možeš da se kladiš, protiv svakog Fljamurtarija na svetu, da može i da izgubi. Sve je, kada igra Partizan, apsolutno neizvesno.
Partizan je carstvo individualnosti, različitih, a sukobljenih interesa, svađe, napetosti, i pravo je mesto za one avanturističkog duha, kojima je sam put cilj, pošto znaju da do kraja ionako nikada ne mogu da stignu.
To podrzumeva stalno uskovitlan duh, neprekidnu potragu, i ono što može da se dešava samo na Partizanovim utakmicama, fudbalskim i košarkaškim, sasvim svejedno. Stalna borba na život i smrt, sa nikada izvesnim ishodom.
Kod Partizana vam se sve rešava u poslednjem minutu, poslednjoj sekundi, te se i navijanje pretvori u jednu večnu strepnju, u kojoj više čak i ne znaš da li neko treba da svira kraj, ili produžetak.

Partizan je carstvo individualnosti, različitih, a sukobljenih interesa, svađe, napetosti, i pravo je mesto za one avanturističkog duha, kojima je sam put cilj, pošto znaju da do kraja ionako nikada ne mogu da stignu

Ko se u životu bar malčice upoznao sa Bakunjinom i Kropotkinom, sasvim sigurno je partizanovac. Ko god je sanjao o revolucijama, pravednoj raspodeli, otimanju od bogatih, ne može da bude ništa drugo nego partizanovac.
I sasvim sigurno je lud, pošto vam je, sve to zajedno, isto kao da se tamo '42. pojavite na vratima logora u Jajincima i čuvaru prijavite da ste komunista.
No, ta vrsta uzbuđenja, pod pretnjom konačnog, večnog poraza, apsolutno je neprocenjiva. Kažem vam, navijati za Partizan, to je kao da te svakog dana vode na streljanje. A ti se, budala, time ponosiš.
Takvo ludilo, opet izdvaja vas, navijača Partizana, iz skupine, definitivno. Svako može da navija za Zvezdu, pošto je to kao da se kladiš na Luftvafe na početku bitke za Britaniju. Ili na Vučića na predsedničkim izborima.
Znaš da ćeš da pobediš, i nema šta da brineš. Ja, da sam zvezdaš, utakmice ne bih ni gledao, toliko bih bio ubeđen u uspeh.
Ovako, nikada ništa ne znam. U stvari, znam, da do kraja neću ništa da znam.
Pa ko toj šizofreniji, ako je iole normalan, može da odoli? Neviđeno je to šarmantno, taj stalni život u opasnosti po život.
I sve to vam pišem, vama, zvezdaškoj većini, zato što i nas i vas, i u fudbalu i u košarci, čekaju razne evropske utakmice. U kojima ćete vi, ljudi sa crvenim partijskim knjižicama, uglavnom da pobeđujete.
A mi, anarhisti, ima da grizemo, ujedamo, borimo se za život, gubimo, ali i neopisivo u svemu tome uživamo.
Baš kao što može da se uživa samo u onoj vrsti pobuna koje su, unapred, osuđene na neuspeh. A opet, dešavaju se, svaki dan, svuda po svetu. I to toliko da često mislim da je to - partizanovac - neka vrsta zaraze. I da joj nema leka. Na svu sreću.