KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Falsifikat originala

Kako ono beše o istoriji koja se ponavlja kao farsa. Dobri stari Marks. Luta njegov duh ovim ludim svetom. A nekako mi se čini da se muvao 11. aprila ove godine i Svetogorskom, bivšom Ulicom Lole Ribara, u prestonom srpskom gradu Beogradu. I da je video, uživo, kako se na mestu na kojem se dogodio tragični original - Slavko, šepuri farsični falsifikat - Slaviša. Da sve bude još grotesknije, original je toliko prezirao falsifikat da mu je ime pominjao samo kada hoće nekoga da uvredi. Zato što je Slavko bio čovek, a Slaviša - imitacija svake ljudskosti. I zato što je Slavko bio hrabar, a Slaviša - kukavica. I zato što je Slavko imao cojones, a Slaviša je - mentalno kastriran. I zato što je Slavko govorio istinu, a Slaviša ne može da ustane iz kreveta ako prvo sebe ne slaže. Onda pređe na druge. I zato što je Slavko imao karijeru, a Slaviša ima - promašaj. I zato što je bio ostvaren čovek Slavko, a Slaviša - frustracija jedna neostvarena. I zato što Slavku nije bio potreban niko da bi nešto rekao, a Slaviši je potrebna i horda na Tviteru, i NUNS, i funkcija, i bratija istih kao on samo da bi nešto zucnuo. I zato što si od Slavka uvek mogao da čuješ nešto novo, a Slaviša se, jadan, retvituje i ponavlja.

I zato što je Slavko bio nezavisan, a Slaviša je bedni zavisnik. I ne mislim tu na alkohol, to bi bila samo nebitna posledica, čak i znak ljudskosti, nego na laganje, zavist, ogovaranje, podmetanje i sopstvenu mizeriju, izazvanu neuspehom. I zato što je Slavko imao biografiju, a Slaviša je, na mestu na kojem je Slavko ubijen, naknadno izmišlja. I zato što je Slavku Vučić bio protivnik, a Slaviši je - izgovor za sve vlastite promašaje. I zato što je, devedesetih, Slavko bio na svakom strašnom mestu, a Slaviša - u kafani, svojevrsnom onovremenom Tviteru, brlogu u kojem je do mile volje mogao da ogovara i denuncira - Slavka.

Znao je sve to Slaviša kada se, prvi put u životu, pojavio ovog 11. aprila na mestu na kojem je Slavko ubijen. I okačio je venac i održao govor, ubeđen da tako dobija legitimaciju koju nikada nije imao, i da doživljava istoriju koju nikada nije proživeo, i da ostvaruje sve ono što nikada nije ostvario

I zato što je Slavko uradio sve što je čovek, muškarac tada i trebalo da uradi, a Slaviša nije uradio ništa. I zato što je Slavko ličio na grčko božanstvo, a Slaviša - na prepariranog mopsa. I zato što je Slavko voleo ljude, a Slaviša, pored sveg truda, ni sebe ne može da voli. I zato što je Slavko, na kraju, stvarno bio, a Slaviša je - bivši, ali baš sve.
Zato ga je, i sve slične, Slavko prezirao. Zato Slaviša nikada ni reč nije objavio ni u jednom listu čiji je Slavko bio vlasnik. Ni u pisma čitalaca ga Slavko ne bi pustio, a kamoli na one ozbiljne strane.
I znao je sve to Slaviša kada se, prvi put u životu, pojavio ovog 11. aprila na mestu na kojem je Slavko ubijen. I okačio je venac i održao govor, ubeđen da tako dobija legitimaciju koju nikada nije imao, i da doživljava istoriju koju nikada nije proživeo, i da ostvaruje sve ono što nikada nije ostvario. I vrteo je film u svojoj glavi, onaj film u kojem, svojevremeno, nije bio ni statista, ubeđen da je, u ovoj reprizi, on Slaviša u glavnoj ulozi i da je postao - Slavko.
I sanjao je kako je u devedesetima, i hrabro se bori protiv režima, i proganjaju ga, i piše pisma Slobi, i gase mu novine, prate ga...
... Uveče je, Slaviša, falsifikat, prikazan na televiziji, oronuo od sopstvenih promašaja, i verovatno je mislio: o, bože, kako ličim na Slavka.
I ne znam da li je primetio, a nije, da je celu tu blasfemičnu predstavu izveo ispred dve ruže, stavljene onako u „iks", na onu kuku ispod table sa Slavkovim imenom. A stavila su ih tu, istog tog jutra, mnogo pre nego što će Slaviša da se pojavi, dva tipa koja su stvarno radila sa Slavkom. I stavila su ih zbog Slavka, i da ne bi baš cela ta njegova istorija, slavna i teška, postala simulakrum. U njih si gledao, Slaviša, dok si imitirao - čoveka.