KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Glupi avgust

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Glupi avgust


Kako ide ona poslovica: pazi šta ćeš poželeti – apsolutno je tačna kad vam kažem.
Evo, ja sam godinama pričao kako mi je želja da letujem u Ritopeku, i onda me je Olja dovela na Halkidiki, i šta da vam pričam, to vam je to.
Ritopek na moru. Neos Ritopekos. Jasno ti je to kada stigneš uveče i vidiš luna-park, sve sa ogromnim ringišpilom, a na njemu se vrte gospođice u večernjim toaletama.
Posle je sve lakše. Uostalom, more je more, sunce te omami, talasi izvuku sve loše iz tebe, a ako hotel ima onu veliku mezu za doručak i večeru, sve se lepo složi i uživaš.
Deca se deru, debeli sindikalni aktivisti iz Moldavije i Belorusije okupiraju plažu, možeš da igraš ping-pong ili da sediš u mlečnom restoranu, tu je i prodavnica sa susamom i bugarskom paštetom, a glavna atrakcija su električna kolica kojima ti prenose stvari do bungalova.
Eto. Jednom sam vodio mog Relju, dete s Tašmajdana, do Ritopeka, onako, pedagoški, da vidi šta je to i kako izgleda život van grada, a sada mi se on smeje u lice. I uživa, pošto njemu, za razliku od mene, ništa drugo osim plaže za uživanciju i nije potrebno.
Tako mi i treba kad sam rastao uz Makarenkovu „Pedagošku poemu”, koju, ako niste čitali, preskačite i dalje, a pogotovo je držite podalje od dece.

Mislim, užasno je to štivo, čista socrealistička patetika o klincima besprizornicima koji u domu, uz pravog vaspitača, koji ih malo bije, malo grdi i mnogo im sere, postaju ispravni, sovjetski ljudi. Jedan pilot, drugi inženjer, treći bravar, pa radnik varilac, kombajner, rukovodilac sindikata, sekretar partije, i šta ti ja znam šta još.
Jedino ne piše da se oni, kasnije, svi nađu na Halkidikiju u ogromnom hotelu – radničkom odmaralištu u kojem si i ti, te moraš da ih gledaš i slušaš po ceo dan. I da je upravnik hotela, majke mi, isti onaj vaspitač. Sve se skvrčim kada prolazim pored njega da mi slučajno ne lupi zaušku. Da ga pitam da promene posteljinu, ne smem, ko zna, možda me natera da sam oribam par bungalova, onako pedagoški.

Šta ako ovde, u hotelu, svako veče organizuju radničko-turističko-partijske sastanke na kojima mora da se gleda Dnevnik, raspravlja o moralno-političkoj podobnosti kelnera, a na kraju, posle pod „razno”, ide i tačka: kritika i samokritika. Šta ću ja da kažem?!

I eto šta sve može čoveka sa socijalističkim detinjstvom da snađe! Samo zato što je čitao glupu knjigu. I vodio dete u Ritopek. Pa ti vidi. Ima da sedi u mlečnom restoranu po ceo dan, da čeka večeru i trese se od straha koji mu donosi užasna misao: šta ako ovde, u hotelu, svako veče organizuju radničko-turističko-partijske sastanke na kojima mora da se gleda Dnevnik, raspravlja o moralno-političkoj podobnosti kelnera, a na kraju, posle pod „razno”, ide i tačka: kritika i samokritika. Šta ću ja da kažem?! Pred svim tim radničko-turističkim svetom? Da lažem, ili da odmah priznam da sam kriv?
I ko zna kakva je kazna, u oba slučaja. Večernje sedenje u baru na plaži i slušanje „Abe” i „Kaljinke”? I to naizmenično, što me je takođe snašlo isto veče kada smo stigli.

No, da ne preterujem. Nije ovde uopšte tako loše. Sunce, more, more, sunce, sunce, more, u pičku lepu materinu, i tako ukrug, pa ti izdrži četrnaest dana.
O, bože, šta bih sada dao za jedno prepodne, ili popodne kod Dimitrija, ili kod Đure, a tek kod mog Perice u Tikasu! Pa da sedim, pijem dikef i čitam novine.
Da vidim sve te vesti, kojih ovde nema, pošto internet može da se uhvati samo kod recepcije, što i jeste logično, jer jebeš ti taj letnji socijalizam bez restrikcija. Ne bi to bilo to.
I ne bih imao na šta da se žalim. Što i jeste osnovna prednost celog ovog letovanja. Možeš da se prepustiš samosažaljenju, da psuješ državu koja ti nije omogućila više para pa da ko čovek odeš na neku ekstra destinaciju, u Benidor, ili neko slično mesto, tamo gde letuje radnička klasa koja nije odrasla na „Pedagoškoj poemi”, nego na „Trejnspotingu”, što donosi onu vrtoglavu prednost od koje ti je sve šareno i lepo.
Mislim, stvarno, šta bih radio tamo? Gledao vesti? Pio pinakoladu? Komentarisao komentare komentatorovih komentatora.
Ma jok. Ne zanima me to. Glupi avgust je ipak najbolji na Halkidikiju, kada me je već dragi Ritopek ovog leta zaobišao.
I toplo vam ga preporučujem. Ritopek. Ne Halkidiki.

  1. 1
    Ljilja

    Što bi se reklo moderno, znači, raspametila sam se od smejanja. Volim da čitam dotičnog autora zbog zdravorazumskog gledanja sveta oko sebe. I nije da nije sve tako kako kaže. Ali mi ga malo bi žao. Idite Vi tamo gde se Vama ide, a kad odete, gledajte samo u ono što Vam se svidja. Ono što Vam se ne svidja, ne gledajte. Ima belo i bez NulaNulaNula.

+ Ostavite komentar