KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Glupi avgust 2

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Glupi avgust 2


Danas su ovo troje mojih somova, dakle deca, razbili staklo na ulazu u bungalov u kojem odsedamo. A taman sam legao da spavam. I ne znam šta mi je onda bilo gore: to što mi je Marija, iz Beograda, rekla, i to vrlo pakosno, mada će ona to poricati, da sam ja kriv jer joj stalno kenjam kako je previše stroga prema deci (uz to je i onaj njen Miki dobacivao da sada ja probam lepo da im objasnim jer mi smeta što on to radi uz povišen ton), ili to što mi je Olja, ovde, odmah održala predavanje, isto da sam ja kriv što su mi deca debili, i još je dodala da pre par dana petnaest minuta nisam uvideo da je Aljoša izašao iz vode i otišao u sobu. „Mogao je da se udavi, ne bi ni primetio”, zalepila me je na kraju rasprave, takođe pakosno, mada će to poricati, baš kao i ona pre nje.
Ili je možda ipak najgori bio onaj trenutak kada mi je, nedugo posle pucnjave stakla, u sobi zazvonio telefon, i ja pomislio da je to sigurno onaj upravnik radničkog odmarališta, moja pedagoško-socrealistička noćna mora, o kojoj sam vam već pisao u prvom delu „Glupog avgusta”.
Javio sam se ko posran. Olju su zvali na masažu, niz je tih termina zakazala. I otišla je, hvala bogu, da ne slušam više kako sam neodgovoran otac. Mislim, ona mi priča. A Šeri, naše kuče, marke vesti, koje je takođe s nama na moru, jede tako što joj ona istini sve na komadiće pa joj ih onda još i gura u usta. Samo što ne žvaće umesto nje, pedagog.
I tako. Da li ste primetili da pokušavam da vam kažem kako to izgleda kada povedeš troje dece na more? U radničko odmaralište na Halkidikiju, poluostrvu koje se mentalno i stilski nalazi negde između Borče i Koteža.
To vam je onaj Ritopek na moru, Neos Ritopekos, o kojem sam vas već opširno izvestio. Tako da sada mirno mogu o vođenju dece. Na more. Blagi užas!
Jedno ima petnaest godina, brzo će i šesnaest, i stalno joj ponavljamo, Olja pogotovo, i to s pravom, za razliku od trenutaka kada meni drži predavanja, da ne bi bilo loše da veže kosu, predugačku, u rep, jerbo će joj se razne životinje izlegnuti u tom grmu koji nosi na glavi.
Kada ne razbija stakla, ta vam je, a Marta se zove, na telefonu, sluša korejski pop, za koji nisam ni znao da postoji, ali sam shvatio, videvši slike, da ga izvodi gomila dece bez roditelja. Kmeče, sinji kukavci, u sav glas.
Onda ide onaj od trinaest i po, na početku puberteta, stalno nešto namrgođen, ni čovek ni dete, nije više ni za čvrge, a kada probaš nešto da mu objasniš, gleda kroz tebe, u daljinu, i odjavi te ko poslednjeg. Klasičan špic u jaja svaki pokušaj razgovora s tinejdž populacijom, ja da vam kažem.
I kada ne razbija stakla, taj vam je, a ime mu je Relja, uglavnom u holu hotela, na internetu, i „Jutjubu”, o kojem zna više nego o bilo kome od nas, članova porodice. A i šta ima o nama da se pa zna. Budale, čim letujemo na Halkidikiju, s decom, umesto da ih šibnemo u Ritopek, a mi zapalimo lepo u Italiju.
I tu smo već kod trećeg, zove se Aljoša, i Olja se stalno topi kada ga vidi, i ponavlja: „Bože, što je sladak” sve dok taj slatki ne razbije staklo, a ona sikne: „Imbecilu!”
Posle nas Marta moli da mu objasnimo šta to znači jer majstor ide po odmaralištu i, kako koga vidi, ponavlja do besvesti: „Imbecil, imbecil, imbecil…”
E taj, šta da vam kažem, kada ne razbija, jeste sladak, ne može da se kaže da nije.
Sve zajedno, njih troje, kao jedna poveća kaznena ekspedicija.

Kako izgleda kada povedeš troje dece na more? U radničko odmaralište na Halkidikiju, poluostrvu koje se mentalno i stilski nalazi negde između Borče i Koteža

Jahači apokalipse, mali slatki, i u taman dovoljnom broju, da se izazove ozbiljna panika na celom Halkidikiju, sve do Ritopeka, Borče i Koteža.
Diviziju „Princ Eugen” su činila deca, ubeđen sam u to.
I, ista ta deca, bila su čuvari u logorima na Kolimi. Varlam Šalamov je pisao o deci, to sam tek sada shvatio. Muke na koje ona mogu da te stave, neopisive su. Ako ne verujete, daću vam primer.
Marija i Miki, priučeni pedagozi (evo, vratio sam im), smislili da ova dvojica svaki dan pročitaju po petnaestak strana neke knjige, i da posle to prepričaju.
Majko božija! Taj doživljaj! „Hari Poter” viđen očima devetogodišnjaka!
„Hari je bio dečak koji je imao dobrog ujaka i dobru ujnu i dobrog brata.”
Ne, sine, nisu bili dobri.
„Jesu! Čitao sam!”
Dobro, sine, čitaj i dalje, ali prepričavaj mami i Mikiju, oni su baš to zaslužili!
Posle će sve, ionako, ići na moj raboš. „Ti živiš od pisanja, a deca ti nepismena.” Nja, nja, nja, nja. I ja vama! I nisu samo moja deca!
Evo, u velikoj meri su i Oljina pa njoj recite nešto ako smete!
Nego svi na mene. To je, valjda, najlakše. Provale me svi čim vide gde letujem.
Deca, pogotovo. Izvuku sve što hoće. Sladoled, sokovi, kolači, grickalice, voće ne dolazi u obzir, a jednom su me čak nagovorili da s njima igram fudbal na 36 stepeni, bez hlada.
Ljudi, deco, smilujte se, otac vam je mator čovek! I ne ume da se odbrani.
Od dece. Pritom sam izložen Oljinim kratkim komentarima kada dođem smožden u sobu, a koji stanu u par reči – kreten, idiot – posle čega mahne glavom i ode na masažu. Mislim, stvarno. Nije u redu, ali nemam kome da se žalim.
Moj brat Spaja se preselio u večna lovišta, a mrzeo je more mnogo više nego ja, valjda zato što je stalno letovao u Kumboru, što vam je seljana skoro ko Halkidiki.
Ih, da mi je on bar ovde pa da zajedno sedimo ispred bungalova, na petnaest metara od plaže, i komentarišemo tu gomilu nauljenih telesa.
Ovako, izgrdim decu kada razbiju staklo, oteram ih u sobu, zapalim cigaru, a pošto je Olja otišla na masažu, moram sam u sebi:
„Krava, konj, stoka, debil, dobro dupe, lešina, Rusi, Srbi, gde je oni dobro dupe, opet Srbi, opet Rusi, svinja debela, vidi što se onaj naš dere, pazi kakva su im deca nevaspitana…”
Onda se nešto čuje iz sobe.
Deco!
Ovamo!
Sada ću da vas vratim u Beograd!
Eto. Letovanje. Halkidiki, Ritopek.
Ili je onaj moj drug Bujke u pravu.
Kaže da nije to do glupog avgusta, nego da sam ja stari drkadžija.
I šta mislite? Da li je u pravu?
Ili nikada nije vodio onu decu sa RTS-a na more?
A vi. Vodite ih? Ili ne?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar