KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Haklberi Fin

Imitirali smo Toma Sojera i Haklberija Fina, što je u detinjstvu dozvoljeno, ali gadno je kada to nastaviš da radiš i kada odrasteš

Da li vam se dešavalo to kada ste bili mali? Da vam za Novu godinu neko obavezno pokloni "Avanture Toma Sojera" ili isto to samo Haklberija Fina? Ove druge, Haklberijeve avanture, objavljene su 10. decembra 1884. godine, tek da znate.

Kako god, te knjige bile su ozbiljan razlog zbog kojeg sam veoma dugo Marka Tvena doživljavao kao Deda Mraza. Boru Stankovića vezivao sam za rođendan, pošto smo moj drug Mićko i ja godinama jednu te istu "Koštanu" poklanjali jedan drugom na dan rođenja. On meni u januaru, ja njemu u maju. Tada nismo znali, beslovesni kakvi smo bili, da je postojala ta jedna mala veza između ove dvojice bradatih pisaca. Bora je "Nečistu krv" objavio 1910. godine, iste one u kojoj je Mark Tven umro.

I nisam siguran da li je Bora uopšte stigao da čita Tvena, ali jesam siguran da nije bio upoznat sa činjenicom da je Samjuel Langhorn Klemens, štamparski šegrt odrastao na Misisipiju, svoje autorsko ime pronašao u istoj toj reci tragajući, kao brodski pilot, za sigurnim dubinama.

Svaki parobrod u to vreme imao je mornara zaduženog za merenje dubine. On bi bacao komadić olova vezan za dugačko uže u reku i zatim dovikivao svojoj brodskoj sabraći koju dubinu da obeleže. "Twain" je stari, iskvaren izraz za reč "two" (dva). A dva fatoma (stara američka mera za dužinu), što mu izađe negde oko tri i po metra, bila je "sigurna dubina" za parobrode, ona u kojoj se moglo bezbedno ploviti.
Dakle, kada merač uzvikne: "Mark (obeleži) twain (tven)!", brod je na sigurnom.
Vidite? Mudri pisac, otac američkog romana, za sebe, svoj život i rad izabrao je sigurne vode i bezbednu dubinu.

Moja Sofija je, recimo, Deda Mraza prepoznavala u liku Slavka Ćuruvije, koji je za Novu godinu deci delio ogromne džakove od jute, sa mašnicom, pune igračaka i slatkiša. I kada smo čekali novu 2000, pita me dete: "A gde je Deda Mraz?" Ja na to kažem, "Ubili ga."

A nesrećni Bora se ceo život praćakao po ovom našem plićaku. Hvatao vazduh i uzalud hteo da zaplovi. Nije mu se dalo. Neki put čovek pomisli da nema ovde reka sa sigurnom dubinom. Mulj je previše velik, pa se svaki san zaglavi u tom našem nesigurno dubokom i prljavom blatu.

No, da se vratimo mi detinjstvu. Moja Sofija je, recimo, Deda Mraza prepoznavala u liku Slavka Ćuruvije, koji je za Novu godinu deci delio ogromne džakove od jute, sa mašnicom, pune raznobojnih igračaka i slatkiša. I kada smo čekali novu 2000. godinu, pita me dete: "A gde je Deda Mraz?"

Ja na to kažem, a humor nam je tih godina bio skroz crn, pošto para za veseli smeh nismo imali: "Ubili ga." Posle je mene hteo, ali stvarno, da ubije dečji psiholog.
I uopšte nisam uspeo da mu objasnim da su za sve krivi stari Mark i njegovi dečaci - Tomas Sojer i Haklberi Fin, sa kojima smo odrasli i koji su nas učili da se šalimo sa gadnim stvarima.

Imitirali smo ih, što je u detinjstvu sasvim dozvoljeno, gadno je kada to nastaviš da radiš i kada odrasteš. Postali su, zahvaljući tome, savršeno opravdanje za svaku glupost koju smo pravili. Naše mame, prerano odrasle, nikada to nisu shvatile. I lemale su nas, čak i posle fantastičnih avantura, poput one kada su nas spakovale za neki dečji rođendan, tutnule nam po čokoladicu, poslale, a mi završili na poslednjem spratu naše trinaestospratne NBG kule, zamislili splav, Misisipi, pećinu, i naždrali se slatkih poklona pripremljenih za tu neku devojčicu, odlikaša, sliku i priliku južnjačke gospođice, od onih za preziranje. Ceo Novi Beograd nas je tražio, uključujući tu i domara naše škole i ćaleta jednog našeg drugara koji je bio pripadnik narodne milicije. I svi su nas, koliko se sećam, zajedno i tukli sveže pronađene.

Ništa nismo uspeli da im objasnimo. Ni tada, a još manje kada su za jednu Novu godinu Mićku sve petarde koje smo sakupili eksplodirale smeštene u džep njegove nove jakne, kupljene na kredit u "Beku".

I eno ga Mićko, i dan-danas ostareli Haklberi Fin, još ljudima ne može da objasni kako je u životu hteo samo da se igra. Tukli su ga posle ljudi bez ikakvog duha još nebrojeno puta.

A sve ovo što je počelo sa Markom Tvenom i Deda Mrazom, odmah da vam kažem, pišem zbog tog jednog prostog pitanja.

Šta nam je danas opravdanje? Za imitiranje. I za svu tu gomilu gluposti koje činimo dnevno. U zemlji nesigurnih dubina.
U kojoj se smejemo svakoj nesreći.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);