KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Jebo te ćaća

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Jebo te ćaća


Je l’ da da je to čudno sa izjavama roditelja. Mislim, šta čovek, odnosno dete, na kraju zapamti.
I na šta se svede sav trud, potreba da decu naučiš velikim istinama, tvom redu i poretku, sistemu vrednosti u koji sam veruješ.
Ja sam, na primer, ubeđen da su se moji roditelji baš trudili da me nauče svemu i svačemu, svesni da su velike šanse da, ako se ne potrude, budem mnogo gori nego što su mogli i da zamisle. A zamišljali su svakakve strahote. I to od prvog trenutka, onog u kojem sam se pojavio na ovom svetu, kada su se i uplakana majka i razgaljeni otac, i doktor i babice, zabezeknuli i kriknuli: „Joj što je ružan!” Ćale je tražio čak da me vrate unutra, na doradu, ali nije vredelo, prevelika mi glava bila od početka.
Zato su skoro celih godinu dana odbijali da me slikaju te i dan-danas nemam slike ja – beba, nego samo one kada sam već prohodao, nešto pred školu zapravo. A kada sam, kasnije, odrastao i tražio objašnjenje, ladno su mi rekli oboje: „Pu, pu, pu što si gadan bio, pu, pu, pu…”
Posle su krenuli, tako zastrašeni, da pokušavaju da me uče. I tata i mama imali su svaki dan potrebu da u moju glavu usade poneko pravilo, istinu, nešto krucijalno i večno kako bi ublažili užas koji je moja pojava izazivala.
I sada ne znam baš da l’ sam bio glup, kao što sam danas, ili su oni bili očajni pedagozi, ali ja sam od mog rahmetli oca i iste takve majke savršeno zapamtio tek nekoliko izjava, i uglavnom nisu za novine.
Pritom je, moram da priznam, ćale bio nekako umereniji. On, recimo, kada me povede u goste, ja se popnem na drvo, pošto su „gosti” uvek bili na Pašinom brdu, u nekoj baštici, vrlo blizu naše iste takve baštice, i onda s tog drveta poletim dole ka stolu za kojim oni piju kafu, i zadržim se, tregerima, za šiljak grane koja se ispod mene odlomila… e, tada je moj odmereni otac na ciku i vrisku „gostiju” mirno odgovarao – ma, neka ga, bre, gore da popijemo kafu na miru. I ostavljao me je da visim, te ja i dan-danas savršeno znam, i to iz ptičije perspektive, kako izgleda ispijanje kafice u baštama na Pašinom brdu. Karirane mušeme, okrnjene šoljice, mrlje i mrvice, duboke čašice rakije… sve sam zapamtio, fotografski.

Ja sam, na primer, ubeđen da su se moji roditelji baš trudili da me nauče svemu i svačemu, svesni da su velike šanse da, ako se ne potrude, budem mnogo gori nego što su mogli i da zamisle. A zamišljali su svakakve strahote. I to od prvog trenutka, onog u kojem sam se pojavio na ovom svetu, kada su se i uplakana majka i razgaljeni otac, i doktor i babice, zabezeknuli i kriknuli: „Joj što je ružan”

Keva, opet, nije imala tu vrstu mira pa se ispijanje kafice u „gostima” s njom završavalo samo na dva načina: ili polomi i mene i granu i sto i stolice, ili podigne šoljicu, prava gospođa, s dva prsta, pa gostima uputi sjajan osmeh, a meni kroz zube rečenicu: „Ivane, doći ćemo kući.” Kako je već raspoložena tog trenutka.
I, eto, tu sam maminu izjavu strašno dobro zapamtio, dok sam se, miran kao bubica, trudio da je ona zaboravi.
Đavola. Zlopamtilo je bila keva, ali bogami i ja sam, pa zato i dan-danas čim ustanem – bris iz kuće i ne vraćam se dok nisam siguran da su svi unutra zaboravili da uopšte treba da dođem.
Mislim, mrzi me da njima, ukućanima, objašnjavam sve traume iz detinjstva, a i glupo je da se vadim pa vreme koje provedem van kuće uglavnom koristim da se vidim s mojim drugom Vasom i da se prisetim svega ostalog što sam od roditelja naučio.
Od ćaleta, na primer, znam i dan-danas sve one ludačke izraze koje je koristio da me opiše, i koji su, za divno čudo, uglavnom bili na slovo „g”, kao gulanfer i gilipter, da ne pomislite slučajno da mi je stari bio od onih vulgarnih, mada je za neke ljude, ne za mene, znao i vrlo kratko da kaže – ma, govno jedno.
Od keve, pak, savršeno sam upamtio da sam „isti kao otac” jer je to ponovila isto onoliko puta koliko me je i nalupala, a to je bilo baš često.
I nekako sam imao utisak do kraja njenog života da je od mene očekivala sve najgore, a pre svega da budem isti kao otac, što mi je manje-više i uspevalo, mada bi on tvrdio da sam gori.
On, s druge strane, nikakva očekivanja nije imao pa je s vremenom i prestao da pokušava da me nauči bilo čemu velikom, što i nije bilo tako loše jer su za njim ostale neke legendarne stvari.
Na primer, kada neko umre, a on neće na sahranu, kaže: „Pa šta, neće ni on na moju.”
Ili kada pogleda neku mladu damu, a ja mu kažem, sram te bilo, dete, te on mirno uzvrati – ma, dete je kada ga lupiš šubarom a ono padne.
Riznica mudrosti su bili moji roditelji, a ja, i zato sve ovo pišem, idem polako njihovim stopama.
Shvatio sam to kada su mi na ručku deca, baš svih petoro, uglas pričala neku moju staru izjavu koju sam odavno pokušao da zaboravim.
A rekao sam im jednom prilikom, kada su me pitala otkud njih toliko na ovom svetu, da sam ja hteo samo seks, ali da su se stvari iskomplikovale.
I vidiš ti šta su ti mali zapamtili!
Jebo ih ćaća, što bi rekao moj stari.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar