KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Još par činjenica o sisama i našim lošim izborima

Lepo sam vam rekao da sise treba da budu naš najvažniji izbor, a vi, dragi moji, opet po starom. Niko me nije razumeo pa, bože me oprosti, stvarno, ali samo neki put pomislim kako su svi glupi, jerbo se drukčije ta diskrepanca ne da objasniti. A lepo sam vas pustio da sami razmislite, da ukapirate, i - mućak. Sve nešto trt-mrt po raznim mrežama, a niko da se javi i kaže: Eureka, sada znam - fora sa sisama je u tome što su one uvek dve! I jeste da i grudi spadaju u ono što se zove pluralia tantum (imenica koja ima samo množinu), ali, hajde, bato moj, reci „dve grudi". Đoka! A dve sise, druže, pašu, i to kako.

Pa dalje, da je neko bar rekao: O, da, razumem, iz grudi kaplje krv, a iz sisa curi mleko; ili: Naravno, to je to, razlučio sam - u grudi se udara, a sise se nežno maze. Sise se dodiraju, a grudi su uvek razdvojene. I tako dalje, mogao bih do ujutru da nastavim.
Ali čemu. Ništa od toga nisam čuo, nego samo jedna te ista lupetaranja, bez suštine. I ponovo, kao izbor - vrele grudi. I novi juriš, junačkim prsima, na sve što je drukčije glasalo, mamu da mu jebem. Kako da vam kažem, stvarno niste normalni. I kada će vam, konačno, ući u te prazne glave da smo mi, ovakvi nikakvi, deo jednog tela, i da su tom telu preko potrebne dve sise, pa bile i različite, kao što i inače jesu, a ne jedne razdvojene grudi. Zato što su sise uvek par, to jest organizovano društvo, a grudi su uvek pojedinačne, bez ikakvog sistema, raštrkani i sukobljeni egoizmi.

U tome vam je, braćo, glavna fora. Ili da prevedem na jezik koji, očigledno, jedino razumete: na ovim izborima smo ostali veštački, glupo podeljeni, naprženi, uzbuđeni, svaki na svojoj busiji, s jasnom željom da se onom drugom nane nanine. I nisu vam tu krivi političari, ili u stvari jesu, ali samo zbog toga što su pristali, potpali pod uticaj sumanute intelektualne klike, iste one koja je, pročitavši par knjiga, obznanila da sve ima da bude po njenom, ili ga neće biti uopšte i nikada. Prihvativši ovo, političari, oni koji imaju ambiciju da budu političari, upali su u klasičnu zamku - uvredili su birače. A to je, bar prema priručniku Kako da osvojite glasove, za idiote, najlošija stvar koju možete da uradite. Ne vređaj birača, piše tamo, za idiote, i to velikim slovima, pošto se pogrešno računa da idiot samo to i čita i pomalo razume.

Prva uvreda koju su im naneli, a proizlazi iz tog osećaja nadmoći jeste to što im nisu ponudili program, ozbiljan, razrađen, obećavajući i ostvarljiv. I umesto toga, njihov stav je bio - ma koji moj još i program da vam dajem, dovoljno je da vam ja kažem, jer ja sam pametniji od vas, i ima da me slušate, bando nepismena.
Druga uvreda je bila to što im nisu ponudili organizaciju iza programa, već - superiornog pojedinca, i njegove čudotvorne moći. On dođe, čim mu poverujete, a verujte, glupi kučkini sinovi, to vam je posao, i odmah ima da imamo državu, pravdu, poštenje, i sve ostalo pride. Treća uvreda je bila to što su se ponašali kao da glasovi njihovih birača, po difoltu, više vrede od glasova tuđih birača. I to vam je direktno proisteklo iz analitičarskog egomanijaštva i osećaja više vrednosti, kojim su se i političari zarazili. Evo, koliko juče sam to čitao: „Gde god tri Cece Ražnatović mogu da nadglasaju dva Dušana Ivkovića, to se pretvori u praziluk demokratiju." Teška greška. Demokratija nije ništa drugo nego igra brojki, i to jednakih brojki, čiji zbir daje pobednika, i to po jednostavnom principu: jedan plus jedan plus jedan...

Demokratija je igra brojki, i to jednakih brojki, čiji zbir daje pobednika, i to po jednostavnom principu: jedan plus jedan plus jedan...

I moraš da izbaciš iz glave ako hoćeš da budeš političar da si ti neka veća brojka, jer nisi, baš kao što oni koji za tebe glasaju nisu ništa veći od onih koji za tebe nisu glasali. Svi su tu isti, i jedini način da ih sabereš i jeste baš u tome da priznaš da su isti i da se tako prema njima i ponašaš. Ko ne veruje, neka pogleda onaj sjajni priručnik, za idiote. Takođe, nema toga u priručniku, ali s brojkama, naročito ako su velike, nema zajebancije. Naučio sam to ja davno, kada sam radio s jednim strancem, bogatim nekih osam stotina miliona evra.
I na nekom sastanku, a tek izašao iz novinarstva, uskurčim se ja i počnem da mu pričam kako nije u pravu. I šta da vam pričam. Priđe mi jedan njegov saradnik, zamoli me da izađem, uhvati me pod ruku i lepo mi čovek objasni, baš kada sam nastavio da se kurčim s mojim - u pravu sam: „Gospodine, ne govorimo o tome ko je u pravu, govorimo o načinu, a način vam je dosta glup."
I onda mi poređa par činjenica: da su milioni kod dotičnog, a ne kod mene; da isti ti milioni dotičnom, a ne meni daju pravo da dosta bezbrižno čak i ne bude u pravu; i na kraju, stigla je i najvažnija lekcija: „Milionima se nikada ne kaže da nisu u pravu. Ne, gospodine, milionima se kaže - izvinite, ali da li biste razmislili i o ovom predlogu."
Razumete? Milioni glasova su vam, drugovi moji političari, kod tog Vučića, koga ne možete da podnesete. I ne zajebavajte se s njima. Nego im lepo priđite, nežno ih uhvatite pod ruku i recite: „Izvinite, molim lepo, ali da li biste razmislili i o ovom predlogu."
Ko to nauči, zaradi nešto, ja vam kažem. Više para od svih analitičara, tviteraša i aktivistički nastrojenih predsednika raznih udruženja zajedno, a u politici i mnogo više glasova.
No, opet, kome to pričam. Ne čuju oni pa su, baš zato, i uputili i četvrtu, konačnu uvredu biračima. Nisu im čestitali. I dobro ste pročitali, biračima nisu čestitali, jer upravo to uradiš kada pošalješ onu uljudnu javnu poruku protivniku. Čestitaš svakome ko je za njega glasao, bio on kljast, nepismen, doktor nauka, lud, udaren, šašav, blesav, nerazuman, dokon, star, mlad, gej, strejtaš, nacoš, liberal ili šta god.
Iskažeš mu poštovanje na taj način, saopštiš mu da je njegov glas vredan isto koliko i tvoj i, što je najvažnije, da ti je do tog njegovog glasa stalo, te ćeš se, sledeći put, a koliko sutra, oko njega ozbiljno potruditi. Tome služi čestitanje, po onom priručniku za idiote, i ničemu više. Ali, kao što rekoh, ko ne razume sise i njihov uticaj na društvo, ne razume ni bilo šta drugo, a naročito ne samo društvo u kojem živi, a pogotovo ne zašto ljudi glasaju kako glasaju.
Zato im se i desilo da u kampanji ponavljaju kako ne treba mi da se menjamo, nego vlast. Glupost par ekselans.
Treba menjati narod, one milione, i to tako što s njima komuniciraš, razgovaraš, objašnjavaš im umesto što ih prezireš i što su ti, posle, baš oni za sve krivi.
I još jedna, krucijalna stvar mu nije jasna. Pazite sada! Da li ste videli film u kojem čudovišta iskaču iz sisa?! Jok, more. Nego stalno, iz filma u film, izleću iz grudi. Mislite o tome, vi što ne mislite ni o čemu.

PROČITAJTE JOŠ:

https://www.ekspres.net/politika/o-sisama-ili-zasto-su-one-nas-najvazniji-izbor