KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Kriv sam

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Kriv sam


Ide Nova godina. Superiška ili smor? Nikada ne znaš, zar ne? I svaki put se drugačije osećaš, čilo ili onako tragično, sve u zavisnosti od toga šta ti Deda Mraz, hajde da ga tako zovemo, donese, to jest odnese, kako mu se već ćefne.
A možda i nismo bili dobri, ko zna, pa je sve to zaslužena kazna. Znao sam jednog čoveka koji je u zatvoru završio za Novu. Patio sam zbog toga, ubeđen u njegovu nevinost, a on mi je mirno rekao: „Ma ćuti, za nešto sam sigurno kriv”.

Jednom mi je, a mališa sam bio, ćale za Novu doneo mitraljez, podstičući, sasvim nesvesno, moju želju da što više njih pobijem, takva mi je Nova godina bila.
Na svu sreću, sprava nije pucala, ali sam je svejedno odneo u školu da svi vide na šta sam spreman. I uopšte me nisu ukapirali. Čak sam bio i zvezda, s najboljom igračkom od svih, i deca su se ozbiljno otimala samo da im dam priliku da je bar pipnu. Tada sam, onako nikakav, prvi put shvatio da moje želje nisu toliko jedinstvene. Deca bi, sva, vrlo prosto i efikasno rešila sve razmirice, nesuglasice, nepravde i nesreće na ovom svetu.

Zato se, izrastao od tog divljaka u pacifistu, kao neka krikatura Džingis-kana, koji je, pobivši stvarno sve, prešao u budizam i otkrio mir, ljubav i razumevanje, danas uopšte i ne bunim kada mi Relja i Aljoša za Novu traže razne vrste ubojitog oružja, plastično sličnog originalu. Proći će ih to, a nešto kontam, zašto i oni ne bi, bar dok su mali, poželeli da stvari reše na taj iskonski način. I ubeđen sam da pucaju, maštajući, čak i na svoje roditelje. Što da ne, kažem, i mi smo sigurno bar za nešto krivi!

Glupo, zar ne? Taj osećaj opšte krivice, koji su, bar meni, usadili kada sam bio mali. Moja majka, niko drugi, insistirala je na tom besmislenom, ubeđen sam danas u to, preispitivanju, od kojeg posle nikada nisam uspeo da pobegnem.
A trenirala me je dnevno. Mićku za Novu eksplodira čitav štos petardi u džepu nove jakne, Branka i Žika ga, kao svi pravi roditelji, razbiju od batina, zbog udara na budžet više nego zbog toga što je svoj glupi život ugrozio, a ja od svoje majke dobijem ladnu ćušku i kaznu jer sam, ali sasvim sigurno, u svemu tome učestvovao. A nisam. Moja petarda je slučajno upala u njegov džep. Uopšte nisam ciljao.

Razbiju mi glavu oni iz Vase Stajića, a ona sedne uveče pored mene, stavi ruku na moju umotanu tešku glavu i kaže: „Sam si kriv. Ta deca ne umeju da pričaju. Ti umeš.”
Posle sam tražio jednog od tih, sve naoružan šrafcigerom, baš malo da popričamo, ali mi je izmakao, za razliku od tog nametnutog osećanja krivice, koji je ostao prikačen za mene.
Kola kada su me udarila, ni šest punih godina nisam imao – sam sam bio kriv, pretrčavao sam ulicu, a nisam gledao.

Kada me je ona odvratna Pepica, nastavnica ruskog, oborila na popravni jer sam je pitao da li se „pušenje” stvarno kaže „kurenje” i šta to znači, opet sam ja bio kriv. Kuću sam hteo posle da joj zapalim, ali mi je i to izmaklo, opet za razliku od osećaja „kriv sam”.
Odvratno, zar ne? To što se toliki pravi krivci izvuku, a ti se nešto kao preispituješ, tražiš uzroke u sebi, da li je trebalo da skreneš levo kod Albukerkija, da li si rekao sve što je trebalo, objasnio, proverio…

Ma, lepo kaže meni Bojana. Oteraš to odmah u pizdu materinu, ne rešavaš baš sve ljubavnički – a nigde te samokrivnje nema kao u ljubavi – pa da vidiš kako se ljudi za čas promene, shvate da ima tu nečeg i do njih, postide se.

Dobra lekcija, i baš sam o njoj nešto razmišljao, krajnje neuspešno, kada smo na porodičnom sastanku raspravljali o kazni za Aljošu. Zasluženoj, opšti je bio zaključak, i složio sam se s tim jer je moj sin, s još dvojicom drugara, iz učiteljevog ormarića maznuo sve slatkiše koje je neka devojčica donela da zajedno sa odeljenjem proslavi rođendan.
Pao mu šećer, valjda, a uhvaćen je jer je učiteljevu istragu dočekao – sav umazan čokoladom. Priznao je odmah, suza je suzu stizala, a i Marija je posle nosila slatkiše toj curici da se izvini.

I ide ta rasprava o kazni, pa se čuje i predlog da on, tako kriv, za rođendan dobije lepo upakovanu veliku praznu kutiju.
I ja hteo da kažem da u kutiju ipak stavimo učiteljevu glavu, ali sam se suzdržao pa sam predložio da unutra bude glava konja, a može i onih drugara koji su posle pričali da je Aljoša sve to sam uradio, i ukrao i smazao.

I zamislite, svi su se smejali, uopšte me ne shvatajući ozbiljno. Kao kada sam dobio onaj mitraljez od ćaleta. Za Novu godinu oslobođenu osećaja krivice. Bar u slučaju dece. Koja kasnije mogu mirno u budizam. Ali tek pošto makar zamisle sve ono što treba, a ne sme da se radi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar