KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Kvantum tuge za sreću

Ne znam kako ti to uspeva. Kažu da veliki prezir ide uz velike ljubavi.
A ti ne prezireš nikoga. I imaš tu toplotu, blagost u očima, čovek, pored tebe, čovek je pored kamina, greje mu nešto kičmu, zauvek.
I kažu da velika mržnja ide posle velike ljubavi. A ti ne mrziš nikoga. I imaš taj tihi osmeh, odobravaš sve, ćutanjem, širiš mir, nosiš, poput reke, sve ono loše, u zaborav.

Tvoj motivacioni govor je šapat. „Pusti sujetu da spava", kažeš i svaki nemir zaspi, da se probudi nada.
Stvarno, kako ti to uspeva? Da li te je život naučio. Da razumeš, sve, i da ti nije teško da daš, svima, pa i meni, slučajnom prolazniku kroz tvoje dane.
Ja sam, opet, nezgodan i prek čovek. Kaznio bih svaku izdaju, prezreo sve koji su izneverili, mrzeo one koji su ukrali ljubav.
I onda dođeš ti, i dođe neka tišina, samo oni koji razumeju umeju da uvek kažu -hoću -i naučiš me tome, bez reči, za sekund, i nikoga više ne mrzim, nestane prezir i ja hoću sve, i da budem, bar malo, kao ti.

Počeo sam da mislim da postoje ljudi koji stvaraju zvezde, i oni drugi, koji stvaraju crne rupe, koji usisavaju tuđi sjaj, mrve ga, pretvaraju u neku svoju monetu, da je potroše, na besmislene đinđuve, kojima oblažu zidove svoje praznine.
Počeo sam da delim ljude na one koji daju i one koji uzimaju, na one koji stvaraju i na one koji troše. Na one koji poklanjaju, i one druge, koji, i kada im pokloniš, kradu.

I kako tebi uspeva? Da toga nema? Da možeš da nebo, koje ti sruše, napraviš ponovo. Da uvek pustiš i druge, da po njemu lete, bez straha?
Ko te je tome naučio? Život? I kakav je to život morao da bude? Koliko tuge treba da se dogodi da ti, u oku, ostane samo mirna sreća?
Kažeš da voliš vino. Do ošamućenosti. Hoću i ja. U ošamućenosti je, možda, ravnoteža.

Radiš do iznemoglosti. Sve u životu. Do samog umiranja. I ja te gledam i mislim, ej, pa zašto to ne tražiš od drugih? I zašto sam ja to tražio, uvek.
Stvarno, ne znam kako ti uspeva. Moraš to da mi objasniš. Onako kako ti znaš. Čist minimalizam, dubok i precizan. Kao Babeljeva rečenica: „... imao je samo jedno oko, i takav je bio njegov pogleda na svet".

Tvoj je, bez očiju. Žmuriš, ćutiš i razumeš.
Nema pohlepe, kod tebe, za vasionom, pošto je imaš u sebi. Nauči me to.
Da se ne ljutim, da mi ne smeta, da se nasmejem, da ćutim i odobravam.
Da ih pustim, sve te aveti, svaki strah i svaku sumnju, da odu, ili da ostanu, bez ikakve smetnje.

Objasni mi. Kako ti uspeva?
Napiši mi nešto, javi se, da pijemo vino, bez mnogo reči, do ošamućenosti.
I ravnoteže.
Do onog -hoću -zato što sve razumem.