KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Lekcija koju smo propustili

Znate li kada je počela renesansa? Po nekim istraživačima - baš 26. aprila 1336. godine. Tog dana, a ne zna se tačno u koliko sati, na vrh Mon Vantu, visok 1.912 metra, najvišu tačku francuske Provanse, zbog čega ga zovu i provansanski Gigant, popeo se, u društvu dva pratioca, mlad čovek, u tridesetima, noseći torbicu preko ramena i u njoj Ispovesti Svetog Augustina.
I tada, kada se popeo na vrh, što je, pre njega, u čitavoj dotadašnjoj istoriji pošlo za rukom samo još dvojici, otvorio je Ispovesti, nasumice, i knjiga se otvorila baš u delu u kojem se Augustin čudi ljudima koji tragaju za veličinama u planinama, okeanima, dubokim rekama, a u sebe se ne usuđuju da pogledaju, niti da išta veliko potraže baš tu. Čovek je tada osetio bes, zapitao se šta traži uopšte tu, na tom veličanstvenom vrhu, postavio par pitanja svojoj sopstvenoj unutrašnjosti - šta je u njoj, čega sve tu ima i, prema sopstvenom svedočenju, nije ni reč progovorio.
Razumete? Tada je nastala renesansa, koja i nije ništa drugo nego okretanje ka sopstvenoj unutrašnjosti, traženje svrhe, smisla, sopstva i, samim tim, pomeranje granica, unutrašnjih, i stvaranje nove vrednosti, one iz čoveka.
I sve to išlo je baš uz tog mladog čoveka, naoružanog Ispovestima. Prvi je u Evropi koji je putovao samo zbog putovanja, zbog uživanja u njima, i ostao je upamćen, između svega ostalog, i kao prvi evropski turista i alpinista.
A vrh, onaj pravi, pronašao je u sebi, potom je krunisan lovorovim vencem na Kapitolu u Rimu i postao je poeta laureatus.

Oni, Evropa, tada su otišli u renesansu, okrenuli se sebi, a mi zajahali u mit, uvereni da nam je spas na nebu, i da, ovde, na zemlji, ništa ne možemo da uradimo

Zvao se, taj što je osvojio prvi vrh u istoriji, Frančesko Petrarka. I otpočeo je renesansu. Opštu.
E, sada, možda to vama ne izgleda mnogo važno, ali ja, kada se setim Petrarke, setim se i njegovih ispisnika. Onog koji se zvao Dante Aligijeri, i onog drugog kojem je ime bilo Đovani Bokačo.
A znate li zašto me ta trojica opsednu?
Pa zato što su sva trojica, očevi renesanse, umrla pre nego što smo mi stvorili naš najveći mit. Dakle, u vreme boja na Kosovu, sva trojica su bila već mrtva.
I nekako mi to stoji kao naš osnovni problem. Činjenica da su oni, Evropa, tada otišli u renesansu, okrenuli se sebi, a mi zajahali u mit, uvereni da nam je spas na nebu, i da, ovde, na zemlji, ništa ne možemo da uradimo.
I ostalo nam je to do dan-danas. Svako odsustvo renesanse. Rupa u istoriji. Još veća, prazna i duboka u nama.
Zato mrzimo druge i zato ne volimo sebe. Zato što ni njih, a još manje nas, nikada nismo ni probali da upoznamo.
I sve nam je strano, a svako od nas je najveći stranac samom sebi. Zato se, toliko dugo, i ne usuđujemo. Bar da probamo da se popnemo. Ili zaronimo u sebe.
Zato toliko i bežimo. Odemo, ne da bismo se pronašli, nego da se zauvek izgubimo, u velikom svetu, onako kako smo se, stotinama godina, gubili u velikom nebu, utočištu svih duša koje se nisu osmelile da se nađu.
I to vam pričam. Da se ništa ovde neće promeniti, da će nam uvek neko drugi biti kriv, da ništa o sebi i o onome što možemo nikada nećemo saznati dok se bar jedan ne popne na vrh, tamo se naljuti na sebe, i siđe dole a da pritom ne izgovori ni jednu jedinu rečenicu.
Dok ne zaćuti i on i svako od nas, i ne pogleda da li neki vrh, neka kota koju treba osvojiti, neki gigant možda ne postoji - unutra.
Tek tada će početi lekcija koju smo propustili. Renesansa.