KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Lomače taštine

Omiljena tema, a sa njom, i omiljeno pitanje: Koje knjige biste vi spalili? I mislite li da je to moguće?

Mihail Bulgakov mislio je da nije jerbo je, suočen sa činjenicom da je napisao nešto čega se stideo, bacio sporni rukopis u vatru da bi, ubrzo zatim, zaključio nešto što je i dan-danas jedna od njegovih najčuvenijih rečenica: "Rukopisi ne gore.

Ali to vam je bio veliki Bulgakov, koji je mogao i na manžetnama da stvori remek-dela koja se ne ispiraju i ne gore. I ne važi se, baš zbog toga, on u ovoj priči.

Zato što je ona posvećena 7. februaru 1497. godine, kada je na karnevalu u Firenci Đirolamo Savonarola prvi put potpalio "lomaču taštine", na kojoj je gorelo sve što je po ovom čuvenom propovedniku, ocu svih kasnijih velikih demagoga, majstoru pokreta i glasa, predstavljalo luksuz i, samim tim, Bogu omraženu taštinu. A u nju su, svakako, spadale i knjige.

Imate mnogo knjiga u svojim kućama, govorio je Đirolamo, koje ne bi trebalo da imate jer su sramne stvari zapisane u njima.

I bio je, ako ćemo pošteno, apsolutno u pravu. Pogledajte, uostalom, svoju biblioteku. Ako ne nađete gomilu đubreta, koje su vam ili poklonili za rođendan, ili ste ih nasledili od babe, ili ih dobili jer vas je zla sreća pogledala, pa ste bili deo proslave neke godišnjice, ili ste, ne bi li se obavestili, sami počinili tu glupost i đubre kupili... Evo, ako ih ne nađete, pristajem unapred da vam biblioteku proglasim za vatrootpornu i nezapaljivu, i izuzmem je od pravednog gneva, koji će kad-tad snaći razne čuvene biblioteke samo da se novi Đirolamo pojavi i krene da deli pravdu.

"Koje biste knjige vi spalili? Pre nego što oni koji te knjige pišu potpale vas i spale sve nas

I nije da ne razmišljam da mu se pridružim. Zato što je svašta tu, na policama, odmah da vam kažem, za lomaču. I, lično, uopšte ne bih imao problem sa raznim veličinama, nacionalnim, nego bi ih po kratkom postupku fiknuo u vatricu.

No, kao i vas, jebe me, s oproštenjem, demokratija, a i politička korektnost, ljudska prava i sve ostalo što je i od Savonarole načinilo, u istoriji, autoritarnog ludaka, bez obzira na činjenicu što su ga mnoge ikone renesanse obožavale - Piko de la Mirandola i Botičeli, na primer.

Zato, preostaje mi, baš kao i vama, samo da maštam.

I tu može da nam pomogne Jakob Bukhard, koji je lepo opisao kako je to sa Lomačom taštine izgledalo:
Na Piazza della Signoria bila je, na samom centru, postavljena visoka stepenasta piramida, poput onih na kojima su spaljivani rimski imperatori. Na najnižem nivou bile su postavljene maske, lažne brade, perike... iznad su bila dela Ovidija, Bokača, Petrarke... Potom su išli ženski ukrasi i toalete, mirisi, ogledala, velovi... Pa laute, harfe, garniture šaha, karte... Konačno, na dva najviša nivoa bile su isključivo slike, pre svega one koje su slavile žensku lepotu...

Botičeli je, prema predanju, sam bacio svoja dela u tu vatricu, a koliko je sve bilo ozbiljno, govori i skaska o jedinom pokušaju svojevsrnog "umetničkog mita i korupcije".

Neki mletački trgovac ponudio je, baš te 1497. godine, čak 22.000 zlatnih forinti da otkupi stvari sa lomače, ali ne samo da je odbijen, nego je i njegov portret po hitnom postupku bačen u veselu vatru.
Nema zezanja kada pravoverni krenu da spaljuju sve ono što jeste, i dan-danas, simbol svakog pokvarenog društva.

Ne verujete? Pa pogledajte oko sebe. Vidite li maske, lažne brade, mirise koji skrivaju smrad, ogledala koja krive pravu sliku, karte koje vam podmeću varajući vas u jednoj te istoj igri...?

Nije bio Đirolamo baš toliko lud. Samo je video šta ljude nervira, dodao nekoliko stvari koje su nervirale njega, i, od svega toga, sjajan, vatrom osvetljen karneval napravio. Trube su se čule, veli Bukhard, zastave vijorile, zvona zvonila, pesme pevale, a na kraju se igralo i kolo.

Šta da vam kažem. Malo je potrebno da ubogi budu srećni. Naročito uz vatricu, bez obzira na to šta je na njoj. I čoveka kada spališ, zagrejaćeš neko jadno srce, pogotovo ono kojem je ceo život hladan.
Drugim rečima, kako stvari stoje, igraćete i vi oko neke vatrice, samo da je neki propovednik zapali. Vekovi možda prolaze, ali ljudi se baš i ne menjaju. Vole da potpale vatru, i one koji je potpaljuju, pa to ti je.

Prema tome, još jednom vas veoma ozbiljno pitam: Koje biste knjige vi spalili? Pre nego što oni koji te knjige pišu potpale vas i spale sve nas. Razmislite dobro, procunjajte po biblioteci, otresite prašinu sa korica, setite se kako su Don Kihota pokušali da spasu bacajući knjige koje su ga sludele na lomaču, i prionite na posao.

Jeste da će vam svi govoriti da ste poludeli, ali ne slušajte ih. Upravo suprotno, to je možda jedini način da ostanete normalni. A posle, šta bude.

Đirolama su najpre obesili, pa onda spalili. Zato što je ovaj svet pun nerazumnih, bez obzira na propovednike.
I zato što im lomača greje srce. I praznu glavu.

Toliko. Odoh sada da spaljujem velikane. Ove naše. Tuđe nek spaljuju tuđi, smatram da je to sasvim fer.