KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: London

Da li je London miran? Mediji su, jutro posle napada, bili puni izveštaja iz Mančestera, inače ništa drugo nije govorilo da se bilo šta dogodilo.
Jbg., veličina i, istovremeno, tragedija ovog ogromnog mesta je upravo u tome što je grad svih i za sve. Još jedan dan kasnije, to je bilo potpuno jasno. Prolazio sam Ridžent ulicom i gledao vesele zastave koje su se vijorile iznad nje, zastave u raznim bojama, sa istim tekstom:
„London, svi su dobrodošli", i
„London je otvoren".
Lepo, zar ne, a onda na Pikadiliju, i posle na Trafalgaru, Vajtholu vidiš šta je cena normalnosti, veličine i otvorenosti. Cena koju London plaća, mirno, bez ikakve panike, i čak i bez strasti, iako je više od dvadesetoro mladih ljudi nekih 48 sati ranije ubijeno.
Gomila policije, pod punom ratnom opremom, na desetine vatrogasnih, policijskih i ambulantnih kola, vojnici, naoružani, policajci na konjima, metalnim ogradama zatvoreni pojedini delovi ulica, ili čitave ulice, te sam, zapanjen svim tim, zvao Uroša, najvećeg poznavaoca Londona koga znam, i pitao ga da li on, u Beogradu, ima bilo kakvih vesti, da li se nešto dogodilo, događa, jer mi je sve gotovo ličilo na vanredno stanje.
Ništa, sve je kul, rekao je, nema nikakvih vesti, i mirno mi objasnio kuda da se spustim do Big Bena, i kako posle da nastavim, preko mosta, pa uz reku, do Tejt modern galerije.
Ništa, shvatio sam i sam, jer je u celom tom buljuku policije, vojske, konja, ograda bilo još više turista, istih kao ja, dakle delimično zbunjenih, ali i sasvim odlučnih da nastave svojom rutom.
Hiljade nas probijalo se kroz sve to, od Pikadilija do Trafalgara, i dalje ka delimično zatvorenom Vajtholu, pa onda, kroz policiju, nasmejanu i uslužnu: „Molim vas, pređite s druge strane ograde", sve do Big Bena, Vestminsterske opatije, i posle, preko mosta, na isto tako punu obalu Temze, na kojoj se lagano okretalo čuveno „Londonsko oko".
Iznad nas, sve vreme, brujao je helikopter, gotovo nepomičan.
Nikada toliko policije i vojske, i turista, nisam video na istom mestu. Kao neka vrsta pokazne vežbe, za publiku, usred grada. Nešto kasnije, dok sam se taksijem probijao kroz gužvu, u pokušaju da se vratim do hotela, taksista mi je objasnio da je, nedaleko odatle, kod Bakingemske palate, uhapšen muškarac s nožem. Musliman, rekao je, kao da to sve objašnjava.
A nije tako. Ljudi čija je vera prvooptuženi u ovom i svim drugim slučajevima (mnogi će reći i s pravom jer se ubice upravo na veru i pozivaju) čine ogroman broj i stanovnika i gostiju Londona. Gradonačelnik je musliman iz Pakistana. Uz to, ovde je i puno arapskog novca, poslova, nekretnina, kulture.

Ovde je istorija prilika da se nešto nauči. Sve civilizacije koje su bile zatvorene u sebe - propale su

A, opet, svi oni su danas podjednako i žrtve i osumnjičeni. S druge strane, London pokušava da ih sačuva i integriše. Ovde je istorija prilika da se nešto nauči. Sve civilizacije koje su bile zatvorene u sebe - propale su, objašnjava mi konsijerž u hotelu, i sam tamnoput, i dodaje da s njim rade ljudi iz Ukrajine, Španije, Nigerije, Tunisa...
Nemam šta nego da se složim. Olja, pesimista, tvrdi da ceo taj koncept nema šanse. I priča mi kako je, dan pre mančesterske tragedije, jedan crni gospodin ispred „Selfridžisa" postavio tezgu na kojoj piše: „Isus, Mojsije, Muhamed", i na kojoj su primerci Novog zaveta, Tore i Kurana.
Prodavao ih je i preko razglasa, čitao delove tih svetih knjiga. I čitao ih na engleskom, arapskom i hebrejskom.
A dan kasnije, mudro je zaključila, ipak je puklo. Vidiš da ne vredi, zaključila je.
Podsetilo me je to na onu Bregovićevu priču o tome kako je svakog jutra u Sarajevu slušao zvona pravoslavnih i katoličkih crkava i glas imama sa džamije. I to je bio grad svih i za sve. Ili nam se bar tako činilo. Danas više nije.
Možda zato što te, različite glasove niko nije čuo onako kako treba da ih čuje, a još manje je probao da ih razume.
Jbg., jasno ti je koliko je to opasno kada, dva dana posle Mančestera, i posle turističkog razgledanja vanrednog stanja, dok umoran piješ kafu, shvatiš da si počeo ponovo, kao pre toliko godina u Beogradu, da se ježiš i trzaš na svaki zvuk sirene, inače tako uobičajen i normalan u svakom velikom gradu. I znaš da je zamena za višeglasje uvek jedan jedini zvuk - zavijajući i pun najgorih slutnji.
I podseća te na ono što, u drugim prilikama, u velikim gradovima prija.
Sopstvenu beznačajnost. Zato što je, inače, divno biti majušan u velikom Londonu.
To nikome ne smeta, ta tvoja sićušnost, pa ni tebi samom. Sve dok ne počnu sirene. Tada božanstvena beznačajnost bude samo znak da ništa ne možeš da učiniš. Bez obzira na to što si bio spreman da čuješ, i razumeš, sve te različite i jasne glasove.
Bregović je otišao iz Sarajeva. Ja ću, sasvim beznačajno, otići iz Londona. I zaboraviću da sam se šetao Hajd parkom, naoružanim i uzbunjenim Pikadilijem, obalom Temze, Oksford i Ridžent stritom sa šarenim zastavama, i da sam pre toga putovao od Edinburga do Londona vozom i iskrcao se na čarobnoj „Kings kros stanici". Zaboraviću i Oljinu priču o prodavcu svetih knjiga. Zapamtiću samo sirene. I jebenog Bregovića, koga uopšte nisam voleo da slušam.
I da je svet, nažalost, tako nastrojen. Ako hoćeš da budeš velik, otvoren, moraš to i da platiš. Sirenama.